R16

Vratio sam se u selo kolica natovarenih krivim, sasušenim gredicama, zarđalim metalnim šipkama i kratkim namotajima žice. Na dnu krila se i neobeležena konzerva. Možda je unutra bilo motorno ulje, a možda hrana, limena spoljašnjost nije otkrivala. Pokazao sam je Baltazaru. Nasmejao se i poslao me da istovarim sve u "banku". Tako smo zvali rupu u zemlji natkriljenu platnom u kojoj smo držali sve zajedničko.

"Zar se ne plašite da će neka od ovih budala sve pojesti i popiti?" pitao sam starca.
"Strepimo, naravno, ali ne možemo sve da držimo u šatorima. Osim toga, postoji strah, prirođena bojazan da će ih zajednica sasvim izopštiti."

Uto je neko protrčao između šatora sasvim nag, mlatarajući rukama. Vikao je nešto o sreći novog dana.

"Da li je ovo samo san?" pitao sam Baltazara dok smo pili sledovanje vode.
"Možda. Ali nema svrhe lupati glavu oko toga. Ako i jeste san, nećeš se probuditi, ovo je jedina stvarnost:"
"Kako smo došli ovde?"
"Već sam ti odgovorio da ne lupaš glavu filozofijom. 'Ajde treba da ojačamo vrata do ponoći."

Iznenadio sam se kada sam na gradilištu video još desetak ljudi. Polunagi, sa krpama na glavama, radili su ćutke. Neko je donosio limove iz "banke", neko je kamenom kucao klinove.

Iz daljine dopirala je ludačka cika i napevanje pijanih ili poludelih. Ne ozbazirući se, radili smo kao gonjeni nagonom.

Kao mravi.

R15

Došli su u ponoć, kao što je matori Baltazar i rekao. Zavijali su i rojili se oko grada. Srećom nisu mogli da probiju palisadu i kapiju koju smo podigli danas.

Nisam verovao da ćemo u pustari naći išta osim peska, ali starac je rekao, kopajte i mi smo kopali. Nisu, naravno, svi poslušali. Neki su se najeli bajate hrane i napili vode i dremali u hladu, drugi su već obilazili tuđe šatore i pokušavali da ukradu još koji zalogaj. Pojedini su već počeli da kukaju, bune se i podbunjuju ostale.

"Ne obraćaj pažnju", kazao je Baltazar, "svi smo ionako već mrtvi, neka ih."
"Ako smo već mrtvi, zašto preturamo po pesku i teglimo sve ovo?" pitao sam, pakujući grede u kolica.
"Ne znam za tebe, ali dok mogu da radim, živ sam. Osim toga, postoje ovakvi i onakvi načini da se umre. Želiš li da se predaš? Da se prepustiš bolu dok te rastržu kandžama na komade i žderu?"

Stresao sam se. Starac je prilično živopisno predstavio šta nas čeka od ponoći i nije lagao. Kad je ječanje prestalo, misli su mi se pribrale. Pitao sam se da li ću jutro dočekati u nekoj drugoj mori, ali probudio sam se u istom šatorčetu koje sam tog jutra podigao. Svako od nas četrdeset dobio je ocrtan pravougaonik u pesku, nešto platna i letvica, pakovanje bajate hrane i kutijicu. Baltazar mi je objasnio da svakom zapadne nešto drugo, u mojoj su se nalazile šibice.

"Zašto smo ovde? Ko je sve ovo uredio? Ko su oni demoni?" pitao sam matorog čim je svanulo.
"Oho, neko se probudio kao filozof... Bolje bi ti bilo da uzmeš ta kolica i zaputiš se u pustaru. Naći ćemo se u selu kad sunce prođe zenit. Večeras će ih biti još više. Moramo da utvrdimo kapiju."

Praćen šrkriputanjem žičanih kolica, zaputio sam se kroz raskriljene vratnice grada.

R14

Pesak se prostirao svuda dokle oko vidi, a tamni pramenovi na obzorju opisivali su ravnu crtu. Verovatno bih lutao pustinjom dok se i moje srce ne zaustavi, da nisam ugledao vetrenjaču. Nevena mi je pričala, bog da joj dušu prosti, da njen brat Milan živi u oazi, na južnom obodu peščare. Tačno mi je tako i opisala toranj od kucanih limova, dasaka, šerploče, automobilskih branika, sa krunom od kratkoperih lopatica i pevcem vetrokazom od stakla koji je kormilario vetrenjačom. Nije htela da me pusti dok joj nisam obećao da ću ga potražiti. Tamo ćeš biti bezbedan, rekla je, Milan ima vinograd i lovi pustinjske zečeve. Mislio sam da bunca dok nisam prišao imanju. Kuća je bila niska i dugačka, ravnog krova. Po zagasitim bojama stapala se sa okolinom. Oazu je opasavala niska ograda od kočića povezanih žicom. Natakute na kolje belasale su se zečje lobanje. Gotovo svaka bila je probijena kuršumom tako da je delovalo da su zečevi bili trooki.

Nikada se ne bih zaputio preko pustinje da Nevena nije dobila metak u stomak. 

R13

Svet je bio moj dom. Pao sam sa zvezde pravo u knjigu. Tražili su me ljudi koji stavljaju maske na lice i smeju se ispod njih. Pokazao sam im svoja stopala. Dobio sam ličnu kartu. Pčela je prozujala pored mene. Pratio sam je pogledom i spazio fontanu. Prišao sam joj i pitao je da li su ove kornjače tu zbog mene? Ali nije bilo nikoga u bilizini pa sam se grohotom nasmejao.

Umesto fontane, odgovorila mi je pčelica.
"Ovce se voze avionom. Raketa ga je pogodila, pa su iskočile."
"Ovce?" pitao sam, zapanjen.
"Da, imale su i male ovčije padobrane", potvrdila je pčela.
"A da nisu sletele na drvo?" podsmehnuo sam se.
"Pričaš mi budalaštine za malu decu", brecnula se pčelica."
"Ako tako nastaviš, nego će te spljeskati, misliće da si osa."
"Zašto sam se uopšte trudila", mrmljala je pčela.

Nešto dalje od fontane, zanjihao se cvet. Pčela se okrenula i bez reči odletela. Osvrnuo sam se da još jednom osmotrim ovaj svet. Biće mi neophodna pomoć, zaključio sam. U knjigama koje sam čitao ništa nisu rekli o pčelama koje govore i fontanama koje ćute. Mnogo toga moram da naučim, ako nameravam da svet zaista bude moj dom.

Vratio sam se do letelice kojim sam doleteo. Zaključio sam da pčela nema pojma. Pričala je gluposti, kao da je ona stranac na ovom svetu, a ne ja. Doduše, ni ja nisam mogao da se uzdam mnogo u svoje zaključke. Ko zna, možda je i moj deo razgovora bio potupna budalaština. Pogledom sam potražio avion na nebu. No, umesto aviona ugledao sam čarobne boje. Rekoh sebi, dobar je ovaj svet. Biće mi dom.

N5

Posmatram zelenkasti trag lokvanja na svojim dlanovima. Vlažna koža miriše na ustajalu vodu, na trulu travu i još nešto, nepoznato. Niz glatku površinu klize insekti, moji mali drugovi. Shvatam ih ozbiljno. Sve shvatam suviše ozbiljno. Mokri Zelendom, kanal, štuke u mračnim dubinama ispunjenim sitnim česticama mulja. Slušam plač cvrčaka isprženih u travi na obali. Oni neće preživeti zimu, rekli su mi. Pitala sam hoću li je preživeti ja. Nisu znali. Šta je to zima, nastavila sam. Gledali su me zbunjeno. Zima je kraj, rekao je naposletku jedan.

O meni nema priča, jezivih skaski niti duhovitih bajki. Ne spevaše mi pesmu ni guslari niti stihoklepci. Ne vide me. Moja je koža za njihovo srce suviše providna, otkucaji moga srca spori i nečujni. Da li to znači da ne postojim? Plačem ponekad u kišnim noćima, ali moje suze nestaju u jedva vidljivim talasima. Pevam često kad san me stigne, dok plavetnilo raste iznad trava. Osećam bol kad me truju. Osećam... da sam stvarna.

Možda negde postoji biće poput mene. Ne kao uobraženi visokorodni rođaci, gorske, šumske i vile brodarice. Neko stidljivo, malo biće. Zauvek vezano za svoj ljudskom rukom stvoren dom. Imaju li veštačka jezara svoje vilenjake? Ovaj kanal ima... Barem ovog leta. Posle? Zima je kraj.

R12

Kretali smo se kroz tamu podzemnog pozorišta. Negde dole ispod nas bila je pozornica, a na platnu rikvanda projektovao se kolaž od klipova i fotogafija. Slike su prikazivale uobičajene prizore pučke zabave, krv, suze i spermu. Prolazili smo stazom zastrtom peskom, gazili iscepane stranice ilustrovanih časopisa. S obe strane tiskala se masa i žamorila. Svako je razgovarao sa svakim, dobacujući unakrst besmislice. Čavrljanje je bilo propisano zakonom, kazne za ćutanje ili dijalog bile su strašne. Otac i ja nosili smo krigle i probijali se kroz sumrak. Video sam titl snimljenog razgovora, s jednog od porodičnih skupova u staroj domovini. Tako smo proigravali sistem. Pijani teča je upravo držao veliki kosmički govor. Govorio sam premda sam slutio da me otac ne sluša. Nisam čak bio ni siguran da je to stvarno on, kretao se kao senka i mumlao nešto tek da stvori privid razgovor.

Tek što se vratio iz divljine, teško se privikavao na ovdašnje običaje. Ponosno sam mu tumačio da je jedna od najvećih vrlina podzemlja sloboda koju uživamo. Eto, pre neki dan na vladinom sajtu pojavio se odeljak za registrovanje svemirskog broda. Naravno, niko nije posedovao vasionski brod, ali sistem je pružao slobodu da se takvo vozilo ozvaniči, čak nudilo pet ili šest stotina hiljada subvencije za izradu letelice. Objašnjvavao sam ocu da sam nuklearni analitičar, tačnije radim za kompaniju i analiziram greške prijavljenih, s aspekta nuklearnog postrojenja. Kao, neko napravi prekršaj i onda ja napišem izveštaj o tome šta bi se dogodilo da je taj i taj tu istu grešku napravio u nuklearki i onda se sve to stavi u veliki izveštaj koji je i finalni proizvod kompanije. Šta radite sa tim izveštajima, pitao je otac. Nisam znao da mu kažem, ljutilo me je njegovo pitanje, a opet nije neobično s obzirom na to da je on doskora bio samo običan lovac iz pustinje. Bitno je, kazao sam mu, da je tip koji je pogrešio, dobio otkaz. I treba da ga dobije. Snimljeni stric tražio je još piva, a setio sam se da je u tom trenutku neko zaplakao. To nije ušlo na titl.

Pokušao sam da se našalim i kazao mu da je zamenio pravu krv filmskom, ali ni meni nije bilo smešno. Popeli smo se na poslednju galeriju i seli. Nisu postojali stolovi već dugačke peščane humke, sa klupama. Levo od mene sedela je debeljuškasta devojka raspuštene kose. Na stolu ispred nje skautalo je neko dete što je više ličilo na majmunče. Preko puta stola, pored oca sedela je smežurana baka. Primetila je da je dobro kad su deca tako živahna, ali da bi bilo još bolje kad bi je hranili hranom za pse do sedme godine - za svaki slučaj.

Znao sam da će devojka zagrebuckati po mom zlgobu, što je bio uobičajeni signal da hoće da mi proda seks. Bilo mi je muka, ne od tog čina, već od toga što sam to unapred znao. Setio sam se žene i njenog zabrinutog lica kada sam joj pomenuo otkaze i registraciju svemirskog broda. Na kraju sam se toliko zamislio da nisam ni osetio kada su kandžasti prsti zagrebali moj zglob. Osmehnuo sam se, a devojka je ustuknula. Odmahnuo sam rukom dajući joj znak da ne želim to što nudi. Ipak, bilo mi je žao, pa sam obećao da ću joj naručiti piće. Osvrnuo sam se. Mesto s moje desne strane bilo je prazno, i upravo mu je prilazila vitka bledolika prilika. Bila je to ratnica, crna sjajna kosa bila joj je začešljana u rep, s izbrijanim oko ušiju. Poručio sam pivo i za nju, nije se ni osvrnula. Otac je ustao da ode do šanka oko koga se tiskala gomila. Titlovi su se brzo smenjivali. Tetka je branila sve muškarce. Govorila je da treba imati hrabrosti popeti se na sto i pričati gluposti koje je teča sipao. Volim sve žene, sve bih vas jebo, urlao je teča. Deca su se kikotala, ali ni smeh nije bio na titlu, kao ni plač.

Sad ih razumem. Pomislio sam i uzdrhtao. Znam zašto pišu izveštaje, zašto pristaju da s vladarima opšte putem imejl formulara, zašto prihvataju otkaze i ubijaju se kad ih dobiju. Razumeo sam zašto održavaju grotesku koja ih okružuje.

I zarekao sam se da ću napraviti taj svemirski brod...

R11

Probudio sam se na plaži. More je prebiralo po šljunku. Sunce nisam video, zastor od oblaka prekrio je nebo. Sinulo mi je da se obično ljudi pitaju "otkud ja ovde?" kada se probude na nepoznatom mestu. U stvari, ne znam, nikada mi se ranije nije to događalo. Valjda sam pod utiskom filmova i serija? Ono, kao vidimo glavnog junaka koji se budi i malo je razdrljen i kao gde sam to ja... Jebote, možda i nisam junak, možda sam junakinja.
Prepipam se i vidim da je aparatura za muški rod tu. Osim ako nisam trandža, dečak sam. Kako to da ne znaš šta si? Pa, o tome vam i govorim. Osećao sam se jebeno nepovezano, kao da sam na ceo ovaj pejzaž nalepljen. Možda je ovo sve samo san iz koga ću se probuditi u neki sledeći. Jebiga, za sada sam ovde na plaži, odeven u nekakvu pidžamicu. Možda sam utekao iz ludare? Ili sam nekakav tajni eksperiment...

Ustajem. Dobro m ide. Skočan sam na stopalima. Protegnem se, to mi je trebalo. U je... gladan sam. To vam u tv-seriji nikad ne kažu. Glavni junak nikad nije gladan, osim kad treba da mu se prospe kečap po novoj košulji. Osvrćem se. Nigde bistroa, kafića, kafane, grila, jebena pustara. Nema nikoga.

Samo ja i nekakva slutnja da je sve ovo nečija sprdačina...

R10

"Mislim da je to taj", kazao je legionar tiho na latinskom.

Nemački unterfeldvebel klimnuo je glavom i prebacio šmajser u levu ruku.

"Ovaj što trči", pokazao je Nemac na usamljenog džogera.

Komesar Davidović zavrteo je sumnjičavo glavom, ali je ipak odložio oružje i pošao u susret mladiću.

"Druže... druže! Ovamo!"

Razočrano je posmatrao kako trkač prolazi pored njega kao da je duh. Nije dao ni najmanji znak da je uopšte opazio ikoga. Samo je projurio kao da je Davidović bio sačinjen od vazduha.

"E, leva noga!" opsovao je tiho legionar.

Pogledao je u Nemca.

"Šta ćemo dalje, kamarada?" pitao je unterfeldvebela.
"Kaže se kamarad, druškane..."

R9

Stupila je u hladnu vodu. Koža joj se naježila, a bradavice gotovo bolno očvrsnule. Kamenje je bilo klizavo, pa se bacila u jezero posle nekoliko koraka. Studen joj je prijala, već se osećala čistije. Zahvatila je vodu šakama i pljusnula se dvatriputa. Zatim je zagnjurila glavu. Svežina jezera odagnavala je strašne i nerazumljive prizore kojima su bili izloženi.

Prisećala se kako se ko vladao pred ništavilom. Očekivala je da će se devojčica prva slomiti. Ili baka. Obe su netremice posmatrale uskovitlani haos, ali uspele su da mu se otrgnu. Pukla je streličarka. Verovatno joj je um odavno nagrizlo ludilo. Znala je i sama da posl svega čega se nagledala nije najuravnoteženija. Nasmejala se glasno, kao da želi to sebi da potvrdi. Ludost ne obuzima ludake, zar ne?

R8

Andraš je stupio u hodnik. Mirisalo je na kupatilo. Prolaz je bio osvetljen jakom rasvetom sa tavanice. Iz daljine je dopiralo zujanje motora. Znao je da ne sme da bude ovde i da je trebalo da ostane u krevetu i spava ili se bar pretvara da spava, ali poziv je bio prejak.

Kao i svaki osmogodišnjak, Andraš je takođe bio ljubopitiv. Tu njegovu osobinu kao da je nešto mnogostruko uvećalo. Već od same pomisli da napusti kabinu i išunja se u hodnik, rascvetavao se u njemu čudan žar. Propeo se na prstiće, pa iskrao iz tame u svetlost.

Prolazi su se račvali, naizgled nasumično razbacani tamo gde je konstruktorima svemirskog broda "Leptir" bilo najzgodnije da uglave kabinu ili kakav drugi koristan prostor. Andraš nije znao kuda ide, ali noge su ga nosile malo-pomalo kao da ga toplina obuzima sve više ako skrene u pravom smeru. Malo je grešio, ali je brzo navikao da intuitivno sledi nameru unutrašnjeg znaka.

Iznenada je začuo glasove i korake čizama po mekom tepihu kojim su, izgleda, brodski hodnici bili opremeljeni. Pohitao je nazad i osetio plimu tuge. Ipak, nije ga zaustavila kao što bi opomenula odraslou osobu. Neveseo, vraćao se ka svojoj sobi, ali nije bio slomljen i to ga je začudilo. Još više ga je začudilo to što se uopšte i čudi. Tok misli koji mu je kolao umom bio je previše analitički. Baš čudno, mislio je, Pa, ja nisam takav... 

R7

Osetila je grebuckanje po koži na vratu. Mašila se za okovratnih i poravnala ga, ali neprijatan osećaj nije prošao. Prišla je oplati podstvarnice i kucnula je.

Zaista, pomislila je, ako podmornica plovi ispod mora, kako nazvati vasionski brod koji putuje ispod obzorja fizičke stvarnosti? Pitanje je da li se uopšte i kreću? U stanju singulariteta koji su brodski reaktori izazvali prostor gotovo i da ne postoji. Možda je bolji izraz vremeplov? Uh, ne to bi izazvalo grdnu zabunu. Vremeplov je sprava za putovanje kroz vreme, a nekako se podrazumeva putovanje u daleku prošlost ili budućnost. Njen brod istina jeste putovao kroz vreme (kao ustalom i svako od nas, ujednačenom brzinom od 24 časa dnevno), ali fizika koja se krila iza činjenice da će u jednom trenutku izroniti iz singulariteta, bila je previše zamršena da bi se  mogao jednostavno imenovati? Pomislila je da je vremebrod tačnija reč.. ili vremeskok? Skokobrod?

Poređenje sa podmornicom je, ipak, bilo najumesnije. Zaronili su u neistraženu dubinu prostor-vremena i pojaviće se na nekoj sasvim novoj obali, proronivši neprohodno kopno

A vrat ju je i dalje svrbeo. Kao da vibrira sićušnim talasanjem, kao da je nego pecka ili da joj cela površina kože treperi. Još jednom je kucnula oplatu a zatim spustila šaku na nju. Bilo je to neobično. Čim je spustila šaku na hladan materijal, čula je glasove. Pre bi se reklo da ih je opazila, osetila, dopirali su odnekud unutar nje. Pokušavala je da ih razazna, ali su bili stopljeni, isprepletani.

Baš kao i stvarnost postojanja koja se rojila oko vremenskog kosmoplova "Džerald Tonklin"

R6

Pustio je da ga vrtlog povuče. Čim je osetio pesak pod nogama snažno se otisnuo i izronio.

"Eno ga!" povikali su s plaže.

Osvrnuo se i ugledao klobučanje na površini. Reka je odnosila mehuriće i penu, ali jasno se videlo gde se neman krije. Stegnuo je kamenu palicu i pokušao da, odbijajući se od dna, priđe bliže matici. Voda je bila previše mutna i uzburkana da bi mogao da vidi krv, ali je bio siguran da je zver povrđena. Pokušao je da, pre zarona, odredi gde se nalazi mreža, ako je reka već nije odnela. Uzeo je vazduh i ponovo nestao u dubini.

Neko ga je ritnuo, izgubio je dah, ali je još mogao da roni. Pokušao je da uhvati sklisku nogu koja ga je ošinula preko grudi, ili je bar sačuva podalje od sebe. Ruke su mu našle nešto ljigavo i sklisko, zatvorio je šaku oko onog što je mislio da je morina i povukao uvis. Mahao je nogama vukući ga na površinu. Čim mu se ispružena ruka našla iznad vode, zamahnuo je i spustio tešku palicu, udarivši negde preko sebe. Pljusnulo je, ali po migoljenju pod rukom izgleda da je promašio. Mlatnuo je još jednom, pa još jednom, okrećući se da što bolje pogodi ribu.

Obreo se gotovo u plićaku. Stopala su mu propadala kroz mulj ali je imao dovoljno oslonca da neman vuče sve bliže obali. Tu i tamo počeli su da izranjaju drugi borci i plivaju ka njemu.

"Drž', drž'!" vikali su i radovali se ulovu....

N4

Zajubljena u nepoznatog mladića, zamišljeno sedi
na jastuku i dugu plavu kosu češlja praveći se da
ne mari, a onda prene se, otrči do prozora i pogleda
preko polja, tamo do prvih stabala otkuda niko
ne dolazi; pita se kako će on izgledati, na kakvom
konju dojahati?

Zajubljena u nepoznatog mladića, zamišljeno stoji

kraj prozora i duge tanke prste lomi praveći se da

ne mari.

R5

Okrenuo se i pogledao u žmirkanje ulične rasvete. Poželeo je da se vrati u bezbednost kruga svetlosti. Ipak, do sledeće ima svega nekoliko klupica, tešio je sebe i pustio korak. Kao da je uronio u puding od šljiva, svet se pretvorio u nejasno komešanje tamnih preliva. Iznenadio se kada mu se noga podigla kao da ga je neko sapleo. Trenutak kasnije refleksno ispruženim rukama i jeste udario u vlažnu zemlju, zato što i jeste bio sapleten. Ritnuo se nogom da odagna žicu ili kanap za koji je mislio da je krivac padu, a onda je osetio oštar bol u leđima i shvatio da mu je neko prišao iz tame i da mu nepoznati napadač drži koleno na kičmi.

"Šta bre..." prosiktao je, ali nije stigao da dovrši.

Dobio je udarac u bubrege koji mu je izbio dah, a nečija gruba šaka prekrila mu je usta. Čovek je smrdeo na jaku hemikaliju, sličnu detrdžentu, motorno ulje i nešto kiselkasto. Veštim pokretima, napadač ga je pretresao i izvadio mu mobilni iz džepa. 

"Razumeš li me..." pitao je tiho na nemačkom jeziku napadač.

R4

Više nije mogao. Otčepio je poklopac na gas-maski i stropoštao se u lepljivu travu širokih listova. Soptao je udišući svež vazduh. Grčio se, a nije bio siguran da li je to stvarno deo krize ili njegovog simuliranja. Vod je priskočio da mu pomogne. Video je da su mu zahvlani. 

"Gospo'ne vod'če Ranković je pao, ne može više...." piskutao je Leskovac gutajući slova.

Vodnik Jovanović, tek nešto stariji od novajlija koji su mu dodeljeni nije se čak ni osvrnuo. Ćaskao je nešto sa razvodnicima na ivici šume i pušio. 

Vojnici su svojski zapeli da mu pomognu. Osovili su ga na noge, pa mu pomogli da se reši borbenog ranca, puške i gas-maske. Zatim su ga položili da sedne, a buckasti Bunjevac polivao mu je lice vodom iz čuture. 

"Dobro sam, dobro sam" ponavljao je osećajući ovlašno krivicu zbog toga što je simulant. Savest ga nije pekal i zbog toga što je znao da je veoma dobar u izigravanju da se srušio, pred korak od smrti. Delovao je kao neki savremeni Filipides, premda je znao da mu je samo dojadilo da nosi masku i trči pod punom opremom. Imao je veoma dobrog saučesnika u tom izmotvanju, a to je bilo sopstveno telo. Kao da je sila njegove lenjosti razmaknula i um i volju, te neposredno potčinila Rankovićeve telesne reakcije svom naumu.

Vod je znao da će im Rankovićeva veština zatrebati još mnogo puta pre nego što se završi gardijska obuka. Zato su se vojnici svojski trudili da pomognu drugaru u nevolji. Neko je iz džepa košulje izvadio komadić čokolade koji se našao u Rankovićevim ustima. Zato što je još dahtao i lelujao se u polusedećem stavu, slatkiš nije odmah pronašao pravi put. Ponešto umazan oko usana, Ranković je sve manje izgledao kao vojnik ugrožen toplotnim udarom, a sve više kao debela svinja koja je odlučila da se sruši kao klada i prekine popodnevno vežbanje.

Vodnik je mahnuo razvodniku Peraziću da dovede vojsku. Vodnik Bojan Jovanović mrmljao je kao i inače. Da je Ranković bio priseban preveo bi njegove reči, ali od celog voda jedino je još Mitrović razumeo Bojanovo mumlanje, premda i on ne sasvim tačno kao Ranković. Nekako su se, ipak, sporazumeli, pa je Perazić naredio da se rastvori šatorsko krilo i u njega ubace sve čuture. Bićkai Gabor i Ahmet Jašari dobili su zadatak da napune sve čuturice i donesu vodu. 

Dok su se teturali ka uzrdici, Ranković je pomislio da Gabor ima baš čvrsto dupe i zamišljao je da ispod maskirnih pantalona Mađar ima i maskirne gaćice. Za trenutak mu se pred očima ukazao poručnik Đurišić koji je zaista i imao maskirne gaćice. Zalelujale su se dlake na grudima, a sliku onižeg, nabijenog plavušana iz Podgorice smenio je poručnik Matić, jedan gušter od oficira koji je spavao u krugu kasarne, a na 'fis' izlazio u maskirnoj pidžamici. Matićeve pileće grudi i štrkljast vrat nisu delovale nimalo očaravajuće, a kretao se kao tetka kojoj su crnci razvalili bulju.

Doručak pomešan sa parizerom gardijskog dodatka i pola litra nesvarenog jogurta poleteo je u luku. Ranković je pokušao da zaustavi grčeve koji su mu đuskali u stomaku. Vojnici su bili zadivljeni. Biti lenština, zabušant i simulant u specijalnoj jedinici nije bilo jednostavno. Povraćanje su shvatili kao specijalni efekat, neoboriv dokaz da je Ranković ili stvarno u kurcu ili najveći pederski folirant koji je ikada pohodio Gardu.

R3

Okrenuo se prilično gipko. Snažno se odrazio, pa mu je to pomoglo da u letu snažnim zamahom promeni impuls i obrne se u doskoku. Dočekao se pomalo nesigurno, kao što uvek biva kada previše samouvereno izvede akrobaciju.

Nije čekao da mu se telo sasvim osovi. U svojoj inerciji, njegova organika je želela da trupne na pod i otkliza se onoliko koliko ga gravitacija vuče. Voljom je prenebregao želje tela i zabacio se, nošen novim impulsom. Odlučio se za premet sa promenom ruke. Zapravo, nije bio siguran ko je ili šta unutar njega odabralo baš taj pokret. Bližio se onostranom, doticao prostor u kome je vreme prilazilo brže nego u svakodnevici. Tako je imao lažni utisak da predviđa budućnost, da zaključuje i odabira novu figuru u onoj tananoj tački prelaza između završetka jedne i početka druge. Posmatraču bi se činilo da je posredi veoma složena koreografija, dugo uvežbavana i veoma tečna. Istina je bila sasvim drugačija. Bila je to neka vrsta kontrolisanog mahnitanja.

Osetio je kako mu se um sliva u udove. Bio je svestan svakog mišića. Premda su se akrobacije ređale munjevito, a odluke donosile zaslepljujućom brzinom, dopola uronjene u nesvesno - svaka figura koju je oblikvao bila je do kraja savršena; prsti ispravljeni, pogled upravljen pravo ispred sebe, širina pokreta nesputana. Opnom od misli pratio je svoje kretanje i ostavio telu da sprovodi zadatke. 

Kad se dobrano orosio znojem prešao je prvu granicu. Zamoren, um se uvukao u lobanju, a telo je kukalo. Smena akrobatskih figura postala je nešto sporija, ali je svaka bila sve teža. Jednoručni premet sa izbačajem kuka, skok-pad sa prelaskom u most, ponovo je morao da potraži volju da bi uopšte mogao da izvede bilo koju od vratolomija. 

Volja. Doživljavao ju je kao sline. Kao nešto gusto, a tečno što se uliva u svaku poru. Bio je to sok koji mu je bio neophodan. Volja mu je izmicala, svaki krak koji je uspeo da upregne protezao se i kidao. Žrtvovao je brzinu zarad povećanja kontrole nad tim sluzavim tokom. Tako se i dogodilo. Dok je bio zaokupljen rvanjem protiv sopstvene volje, telo je prestalo da se buni, a um je turirao nove hiljade obrtaja. Gotovo da je ostetio ukus adrenalina i endorfina koji su mu pokuljali kroz telo. Naglo je ubrzao, njegove kretnje sada je mogao da prati samo obrazovani posmatrač, neko ko je i sam posedovao veštinu i iskustvo. Uprkos velikoj brzini i munjevitim promenama pravca, nije sužavao pokrete - naprotiv! Leteli su u svoj punoći, razmahani i hitri poput lepeta kolibrija.

A onda je um opet nahrupio da curi kao ulje iz razdrndane mašinerije. Pustio ga je da sklizne niz celo telo, ali s popuštanjem stiska oslabila je i volja. Izmigoljila se podlo, bez nagoveštaja. Um je počeo da nekontrolisano kulja i isparava svud oko njega. Video je kako se pretvara u buktinju, zapaljen tim izdajničkim otakanjem goriva. Šta ima za ručak, dokle ćemo ovako, zašto ovo radimo beše, kako ćeš potrošiti slobodne dane, da li si primetio da načelnica ima mladež na vratu... Um je kapao po podu vežbaonice. Ugazio je u jednu od tih barica i okliznuo se. Impuls ga je napustio usred vratolomije. Pršljenovi zakrckaše, a oštar bol u tetivi stopala poručivao mu je da je gotovo...

N3

Žuta, oštra šljaka, izvađena iz nekog rečnog korita ko zna gde, vožena dugim prastarim baržama, rasklimanim kamionima koji ostavljaju oblake smrdljivih gasova za sobom u prolasku, istovarena je na gomile, u sred termitnjaka ljudi usnulog u jutarnjim satima, tu u raskopanoj ulici sa koje je asfalt oguljen, razbijen u komade i svako parče utovareno na isti takav kamion rukama napetog radnika koji nije primio platu od prošlog decembra ali i dalje ne kasni na posao više od pola sata i jedina mu je želja da u pauzi, kad sat na tornju centralne gradske crkve otkuca podne tačno tri puta kao i svaki dan što radi vekovima, plašeći ptice skrivene pod kupolom zvonika, u tami rebrastih kapaka i bakarnog krova kupole, pogleda u nebo, raširi ruke i protegne se, a onda izvadi iz priručnog hladnjaka dvolitarku piva, takozvanu granatu, već uveliko ugrejanu prepodnevnim stajanjem na osunčanom delu ulice pored zaštitne žute trake koja treba da drži pešake podalje, ali se oni uvek provlače ne mareći za propise ni sopstvenu bezbednost, i skidajući zaštitne rukavice počeše donji deo leđa gde ga isprane plave farmerke žuljaju danima a ne može da kupi nove jer za mesec dana deca polaze u školu i ne zna, stvarno ne zna i pored tog umno uništavajućeg posla utovaranja krhotina razbijenog asfalta u kamion pod vrelim letnjim suncem, da li će moći da im obezbedi sve knjige, a tek svesaka i ostalog pribora kad se seti, upita se hoće li mu rođenu decu biti sramota da držeći ga za ruku pođu kući posle škole istom tom glavnom ulicom prilikom čijeg renoviranje ja ostavio svoju krv i znoj ispod nabijene žute šljake i novog sloja sivkastog prekrivača koji će tek doći, sporo napredujući odozdo, sa druge strane, gde jedna po jedna sveže pripremljena granitna ploča leže na svoje mesto, podešava se i nasipa finim peščanim prahom, čekajući korake prvih prolaznika koji će svojom težinom tek zauvek da je poravnaju.

R2

Kao i uvek u predvečerje, odenuo je trenerku i obuo patike, pa izišao da trči na stazu pored reke. Radio je do kasno, tako da jutarni džoging nije dolazio u obzir. Preko dana je bilo previše vruće, a i mrzeo je da zaobilazi decu, izbegava njihove balone i frizbije. Čekao je da prođe žega, da se svi penzioneri i zaljubljeni omladinci pošteno našetaju i nakupe komaraca. Tek kad su i poslednji kučkari odustajali, a rasveta se palila na svetiljkama duž staze, tada je on izlazio na rekreaciju.

Niko nije zapravo znao kako on izgleda. Živeo je u vremenu u kome je dovoljan uslov za postojanje bio mejl, čet-nadimak i kreditna kartica. S obzirom na to da je radio od kuće nije imao neposredne saradnike, a ni šefove. Nije imao ni devojku, a stan nije delio s drugim živim bićima, ako se izuzmu pauci, moljci i slični slepi putnici. Ono malo rođaka što je imao, živeli su daleko u predelima gde uspaničeni građani proveravaju koliko je "crtica" ostalo na mobilnom. Pa i prijatelji su bledeli, takođe se pretvarali u mejlove i čet-poruke.

Da je umro, njegov profil na fejsbuku nastavio bi da večno živi, prima isprazne izveštaje o virtuelnim ezgibicijama njegove elektronske okoline. Dakle, nije razlikovao od drugih sličnih sajbernauta, osim po običaju da trči predvečerje.

Tada bi dobijao oblik. Trenerka mu se pripijala uz telo, kao da bi bez nje bio nepostojeće klupko podataka ovlaš okupljenih u nekoliko elektronskih servisa. Patike su gazile beton, dokazujući svakim korakom da on postoji, da je živi i kreće se.

Dotrčao je do poslednjeg komada asfaltirane staze. Osvrnuo se. Pogledao je na ručni sat. Razmišljao je šta da radi. Staza je gotovo sasvim opustela, a bubice počele samoubilačke plesove oko rasvete. Senke su progutale svet, ostavljajući mu samo klobučke svetlosti oko stubova sa svetiljkama. Opet, bilo je prerano da prekine trčanje i uputi se ka autobuskoj stanici. Krenuće nazad, odlučio je. Bez ozbira na to što je kasno krenuo i što će, najverovatnije, morati da pešači do kuće. Obred je obred. Trčao je dve dužine staze i nikad manje i nikada više.

N2

Spušten pogled na tačke koje skaču po mokrom asfaltu. Tišina. Trenutak kad se svetlo i tama preokrenu, a onda grom. Tu negde blizu. Ledeni udarci u glavu, osećaj studene kapi koja klizi niz vlažnu lobanju. Pamučna tkanina pripijena uz grudi, svaki udisaj je povlači, i širi osećaj hladnoće na uskovitlanom vetru. Pogled napred, i milijarde kišnih strela koje zasipaju bedeme grada pod reflektorima u mraku.

Miris. Između skoro neprovidnih stubova kišnih kapi provlači se, i tumara mokrim ulicama prijatan miris. Podseća na... Jorgovan. Kišom zasut jorgovan koji se privio uz zelenu fasadu stare kuće. Ljubičaste latice, polusklopljene na pljusku, sa kapima koje sijaju poput dijamanata na haljini najlepše devojke na balu. Kolače. Na kolače koje sam davno zaboravio.

Gledam u nebo i one jure ka meni, svetlucave poput mnogobrojnih nebeskih zvezda, hladne na dodir, mokre. Voda mi curi niz kosu, preko čela, zadržava se na obrvama i kapa preko očiju. Oči peku, trepćem. Nos počinje da se smrzava. Jun je mesec. Kiša pljušti. Voda mi ulazi u usta, lije preko njih. Gledam u nebo. Nisam je ja prizvao, ali je moj blagoslov.

Dišem. Duboko dišem. Kisnem. Jebeš čoveka koji nikad nije pokisao. Nema slobode bez toga. Bez prirode. Odbaciti sve pogodnosti tehnologije bar jednom, izaći na kišu, i nasmejati se. Pevam. Miris mi se vraća. Miris jabuke. Uzdah u grudima zastaje i one drhte od opojnog mirisa crvenih Petrovača u rosnoj travi, dok sunce polako promalja lice kroz krošnje. Miris kiše. Otkad nisam doživeo miris jakog letnjeg pljuska. Od prošle godine? Ranije?

Kroz kišne kapi pojavljuje se njeno lice. Mrzi me. Možda i treba. Nisam ja taj koji je prizvao kišu. Ali kiša je moj blagoslov. Samo moj. Nisam ni pokušao. Trebalo je da stavim med na svoje usne i prizovem je, ali nisam se ni setio. Samo sam postojao između te dve uskovitlane stvarnosti, tu na ivici, u ovom prostom osećanju koje zovemo životom.

Neki provedu ceo život a da ne osete miris kiše. Pogledaju je i mrzovoljno se sakriju iza kišobrana, prozorskog okna ili limenog krova automobila. isto tako se kriju i od Sunčeve svetlosti, od vetra, od osmeha...

Kiša. Pljusak. Ledenice mi klize niz obraze, preko usta, duž vrata. Ja sam mokar, smrznut i izgubljen negde u ovom gradu alergičnom na maštu. Ja sam živ.

R1

Rođen sam u automobilu. Prve uspomene su mi veliki crveni balon koji se približava prozoru i pokušava da se probije unutra i pad na patosnice, kada je otac naglo zakočio. Nisam se uplašio. Patosnice su bile mekane, a motor je lepo zagrejao pod ispod mene.

Brat je trupnuo na zadnje sedište. Gleadao sam kako, sa sve pupčanom vrpcom, leti preko prednjih sedišta i sleće do mene. Drenjao se užasno i nikako nije mogao da se smiri. To mi je veoma smetalo, ali sam ubrzo shvatio da se niko nama neće baviti. Propeo sam se i pritisnuo nosić uz prozor. Svet je promicao veoma brzo, boje su se stapale. Pokušao sam da razmaknem koprenu nejasnih oblika. Jedino što sam uspeo da prepoznam bio je stog sena; "To konj ruča". Rekao sam to, naravno, na bebećem jeziku.

Kola su se sve više zanosila, te nisam stigao da naučim mnogo o spoljnom svetu. Snažan udarac odbacio me je uvis. Gledao sam kako brat maše ručicama i nestaje u prtljažniku. Još jedan tresak otvorio je zadnja vrata i on je ispao. 

"Iskačite!" viknuo je otac. Majka je već nestala, vrata s njene strane kloparala su dok se auto opasno zanosio. Nisam bio siguran ko je od njih dvoje prvi iskočio, tek našao sam se sam u kolima. Sećam se prevrtanja i da sam se dočekao na krov, mekan od tapacirunga. Nije mi se izlazilo iz automobila, ali kada je brat protrčao, pojurio sam za njim.

"Ka reci, ka reci!" vikao je otac, mašući rukama dok je trčao. Ličio mi je na vetrenjaču. Majka je stezala izletničku korpicu i dahćući pokušavala da što brže trči. Brat je jurio tamo-amo, valjda se trudeći da nađe pravi put. 

"Skačite!" kriknuo je otac poslednju zapovest i bacio se u ponor. Majka se već tumbala nizbrdicom, ne ispuštajući korpicu iz zagrljaja. Brat se naglo zaustavio. Tako sam i uočio da je zemlja ustupila prostor vazduhu i da se nalazimo na ivici provalije. Na kraju strmine bile su udžerice, a nedaleko od njih betonirana obala reke.

Pogledao sam upitno brata. Želeo sam da ga pitam šta dalj da radimo, ali nisam umeo da govorim. Survao se niz liticu, pokušavajući da upravlja padom. Sačekao sam da vidim kuda će se povorka moje porodice uputiti, a zatim i sam - skočio.

N1

Izašao sam sam, nenaoružan. Veče se spustilo niz zidine, pritisnulo kapiju i istislo boje iz travki. Zakoračio sam u svežinu sigurnim korakom. Svet je bio pust. Mrak je šaputao pesmu tišine, a duše predaka osvetljavale su mi put. Onda me je zaskočila. Iznenada. Nisam se snašao. Uhvatila se za moju odeću. Povukao sam se. Udarila je opet. Niz kosu se razlila tečnost. Potrčao sam. Udarci su padali po meni poput sitnih, ledenih bodeža. Ipak, nekako sam umakao. Zaklonio se iza vekovnog graditeljskog umeća, koje nas štiti od opasnosti iz mraka...

Ove noći sam naoružan. Hodam pod svetlom zvezda i osluškujem. Čekam je. Prsti desne ruke igraju se zakrivljenom drškom. Pretvaram se da nehajno razgledam krošnje i nebo... Ipak, nema je. Zna da sam spreman, zna da ovog puta ne može da me savlada. Srešćemo se nekom drugom prilikom. Pogledaćemo se u oči i jedno od nas će pasti. Zar ne, kišo?