R49

"Imamo li mazgu na vidiku?" pitao je predradnik Džek.

Radio se oglasio krčanjem kroz koje se probio jak australijski naglasak.

"Miasmos, za pet. Izbacite kanistere", potvrdio je Brus.

Pet od osam rudarskih brodova prdnulo je pakete krcate rudom. Džek ih je video kroz brodsku kameru kao bisere obasjane suncem naspram tmine svemira kroz koju su se nazirali asteroidi u lenjom plesu gravitacije.

"Još koju nedelju i moći ćemo da platimo najam", javio se Taradin Kardula glasom u kome nije bilo radosti.

Kako i da bude kad je u sistemu bilo svega desetak rudara. Trebalo bi da ih bude barem trostruko više, ali mnogi piloti bili su na odmoru. Nekolicina je još čučala u stanicama dole u Carstvu. Operacija preseljenja u duboki svemir nije još bila okončana. Nedostajali su im veliki transporteri, sposobni za skok. Međuzvezdane kapije privlačile su pirate i odbegle dronove, pa nekolicina radnika nije ni imala spremne brodove, primorana da se u kapsulama za spasavanje dovuče do korporacijske postaje. Ukoliko ne uspeju da prikupe dovoljno minerala i ispune kvotu, izgubiće sve što su gradili. Bratstvo Treja, kartel koji je iznajmljivao ovaj sistem nije blagonaklono gledao na kašnjenje rente. Po isteku roka pojavili bi se u titanskim razaračima da uteraju dug ili rasteraju bagru.

"Vidim dvojicu!" ciknuo je kroz radijsko krčanje Deni, zadužen za telemetriju i skeniranje.
"Natrag u bazu" zapovedio je Kardula.

Kao da nije imao dovoljno briga oko plaćanja najma, Taradin je morao da radi bez lovačke zaštite. Piloti-lovaca nisu bili poznati po strpljenju. Čuvanje rudara nije se kotiralo visoko na njihovoj lestvici zabavnih i unosnih poslova.

Sporo, presporo, rudarske barže počele su da se okreću ka komandnom tornju. Pre nešto što su moćni potisnici uspeli da se uključe, u asteroidni pojas uskočili su pirati...

R48

Obećao sam da ću te posetiti u snu. Ne znam da li sam uspeo. Verovatno nisam, jer si se jednog dana javila da odlaziš. Uspomena još nije nestala, ali sve je bleđa. Ostao je samo obris koji ne mogu da uhvatim. Kao kad ustaneš iz kreveta, pa se toplina tela zadrži samo nekoliko trenutaka. Dovoljno da me podseti na tvoj miris, ali nedovoljno da te po tom tragu ponovo sazdam.

Zašto mi toliko nedostaješ?

Nikada se nismo sreli. Nikada ti nisam pokucao na vrata. Nikada me tvoja deca nisu gledala stidljivo i osmehivala se. Nikada im nisam pravio doručak i večeru. Nikada nismo ležali isprepleteni i nikada ti nisam prstima prelazio preko tetovaža, zapitkujući o svakoj. Nikada se nismo ljubili krišom u prolazu, niti smo žudeli jedno za drugim.

Možda baš zato?