R87

U kancelariju nakićenu diplomama i uramljenim fotografijama naslovnih stranica ušao je mladić povijenog držanja. Sklanjao je sa čela masnjikavi pramen i nervozno žmirkao iza naočara debelog crnog okvira. Za njim je, sapet hromiranim lancem, stupio njegov roman.

Debeli čovečuljak ustao je od stola i zadovoljno pogladio bradu koja bi postidela mnoge drvoseče. Voleo je štrebere i njihove bangave priče. Uvek su nasedali na dobro razrađenu kombinaciju; bod ili dva surove kritike, prstohvat prijateljskog saveta, melem na ego i zatim mamac koji bi progutali kao mladi somovi, što i jesu.

"Mladen, je l' tako?" pitao je debeli urednik pružajući ruku.

Miltavo pozdravljanje.

"Jeste, vi ste gospodin Žarković?" stidljivo je progovorio mladić.
"Tako je, sedi momče. Da vidimo šta imamo ovde..."

Urednik je obišao oko pisca i njegove nakazne priče. A stvarno je bila grdobnija od mnogih škrabotina koje su dolazile u poslednje vreme. Tragikomično ozbiljan naslov, trapav početak, prežvakano baljezganje, tri četvrt religijskih nagvaždanja, šest devetina nekakvih zakržljalih zamisli i ubeđenja, zaodenuto u fantastiku što se vrti na televiziji i na internetu, stidljivo-lepljivo napisane scene seksa, kartonski likovi i mnogo, mnogo, mnogo uksovitlanog ništavila.

Debeljko je potapšao hrbat priče i pogladio joj smrdljive kovrdže koje su puzile niz leđa romana.

"Pa, lepo. Vidi. Dobijamo dosta ovakvih priča u poslednje vreme", urednik je slegnuo ramenima, "svi hoće da su novi Đembeli."

Mladić se nervozno osmehnuo.

"Tvoja baš mora mnogo da se teše. Predugački opisi, ovde nešto zbrda-zdola, budibogsnama, imaš viškove ovde, recimo bodlje na laktovima, to mora da se sve iseče, da se isturpija na vratu koža i da se potkreše rep i šesti palac."

Na pomen svake promene, lice mladog pisca krivilo se u izraz bola.

"Al, to sve može da se sredi, imaš sreće što si naleteo baš na mene i moju izdavačku kuću. Radićemo na tome, ne brini se. Ima potencijala, kažem, tu si recimo baš lepo krenuo" urednik je pokaza na, valjda jedini, gladak deo krljušti kosmatog čudovišta.

Zatim je zaćutao i pravio se da još jednom ispitivački posmatra skaradni rad.

"Pa... je l' to znači da hoćete da je objavite?"

Urednik se zakikotao.

"Vidi, već smo objavili nekoliko fantazijskih romana ove sezone, nisam siguran da ćemo uspeti da uglavimo još jedan... ali stvarno bi bilo šteta da ovo delo ne ugleda svetlost dana." Urednik je uzdahnuo i nastavio, "Koliko ti je stalo da..."

"Veoma, veoma mi je stalo!" požurio je mladić ushićen izgledom da će se njegovo životno delo pojaviti pred čitaocima.

"E, pa onda ćemo da se sve dogovorimo... ti platiš troškove štampe, to nije mnogo, mi ti obezbedimo promociju i..."

Mladić je gotovo skočio iz stolice i pružio ruku uredniku. Debeljko se osmehnuo, a u sebi je odmahnuo glavom misleći, "Bog da poživi pop-kulturu i sve gikovske fanboje!"

R86

Sastavljen sam od rupa.

Gotovo da nema ičega između dve rupe, pa lažem sebe da me praznina ispunjava.

Ne mogu da budem čak ni tužan, jer žalost mi kaplje kroz razjapljeni obruč rupčage i nestaje.

Mogu, katkad, da pevam. Tada mi glas zadrhti i onda sam ponosan na sebe, jer nešto osećam.

Jebite se.