Kliknula je upaljačem i zapalila još jednu tanku cigaretu. Otpuhnula je dimčić i srknula belog vina:
"Pišem na engleskom. Sve mi teže pada da mislim samo na jednom jeziku. To što hoću da izrazim, bolje zvuči na jednom jeziku, ali opet ima tu nešto za šta mi treba i drugi kao podrška. Ludim!" osmehnula se i potražila mi na licu šta mislim o njenoj izjavi.
Popravio sam kravatu koja mi se malo iskrivila i iskoristio gutljaj kafe kao izgovor za ćutanje.
"Mislim, znam šta si mi predložio, ali ne pada mi na pamet da išta menjam. Dopada mi se ovako kako je. Uostalom ne verujem u tu tipiziranost, ta pravila, možda kad budem radila na romanu, ovako šta ima veze, to je samo jedna moja priča", nervozno je potegla još nekoliko dimova i sjurila cigaretu u pepeljaru.
Do praga kuhinje dopuzala je priča. Glavata, nasmejana i musava. Pokušala je da ustane, ali što zbog slabašnih nogu, što zbog saplitanja o preširoku odeću, trupnula je na dupence.
Oteo mi se uzdah. Otvorio sam zapisnik.
"Gospođice Julijana, nažalost moraću da zabeležim ono čemu naprosto svedočim, a to je gruba povreda prava i obaveza prema priči. Sekretarijat za zaštitu priča ne može da dopusti da se ovako nešto nastavi."
"Nemožete mi ništa. To je moja priča. Šta mene briga, ja ću da je pišem onako ako JA mislim da treba", siktala je i zapalila još jednu cigaretu.
Sklopio sam zapisnik. Slegnuo ramenima.
"Preklinjem vas još jednom da promenite stav", kazao sam, premda sam naslućivao njen odgovor.
"Odlazi, kad samo pomislim... nezahvalnici jedni! Pustim vas u svoju kuću, pokažem vam svoje delo, a vi tako mislite da možete da gazite po ljudima i pričama, e pa ne dam. Marš napolje!"
Naklonio sam se i pošao ka izlazu. Na vratima sam se okrenuo i još jednom pogledao priču. Valjala se po kuhinjskim pločicama i blaženo pokušavala da stavi nožni prstić u usta.
"Javiće vam se kolege iz književne policije, prijatno..."
