R29

Izišao sam iz kuće na trem i strčao niz nekoliko metalnih stepenika. Žurno sam skrenuo desno, ka garaži kad me je nešto udarilo u glavu. Kvrgava orahova grana gurala mi je lišće u usta. Mahnuo sam i skonio granu, te pognut zamakao ispod krova garaže. Otvorio sam kapiju. Tih nekoliko koraka do automobila preseklo je nešto oštro što mi se očešalo o mišicu. Bila je to kineska višnja. Ne mareći za tanak mlaz krvi ušao sam u vozilo i besno zalupio vrata. Prokleto drveće, ceo dan me proganja. Ona kasjija me neprestano pljucka. Pljucka me, eto šta radi. Legnem u ležaljku i umesto da uživam u hladovini i šuštanju lišća ono me pljune, ispusti nekakvu vodicu na mene. Borovi su se namerno sasušili, a iglice im gotovo skamenjene, režu kao žileti. Jeza me uhvati kad pomislim da treba da čupam to jebeno drveće. Smokva štrajkuje, jednom je dala rod i više nikad. Al' ona se bar ne bije. Breskva je najgora, sve ti se čini možeš da prođeš ispod nje, ali odjednom iskrsne nekakva grana i ošine te. Uveče me čupa za kosu i obara mi kapu s glave. Nemam gde da mrdnem, ako krenem ka šupi, opali me s leve strane, ako idem ka dvorištu, uvek mi nekako preti, pa bežeći od grana upadnem u jelu i sav se izbodem. A tu je razapet kabl za struju. Obujmila ga puzavica, ne vidi se u mraku 'oću vrat da slomim. Ne znam zašto tako, ali neće više moći. Od sada ima da slomim svaku granu koja mi se ispreči, pa nek' gleda to drveće da li mu se isplati da zarati samnom...

R28

Uzeo je oblutak i okrenuo ga nekoliko puta, kao da traži neki beleg. Bacio ga je u vodu i potražio sledeći. Debeli prstići prešli su preko šljunka i skopili se oko novog kamička. Izbegao je zeleni staklić mutan od brušenja. Nije uzeo nekoliko pljosnatih, niti onaj džombasti, već samo belutak. Kao da pre toga nijedan oblutak nije postojao prineo ga je, gotovo do nosa i zagledao ga sa svih strana. Ne zato što je bio nezadovoljan izgledom kamička niti zato što nije našao beleg. Nije bio nezadovoljan oblikom. Naprosto ga je bacio u vodu, kao da oblutak baš tamo pripada. Dao se u potragu za novim, uzbuđeno vrteći debelim prstićima.

R27

Rečica se obrušavala u jezerce. Lena je plutala malo podalje od vodopada, tamo gde je površina još bila uspenušana. Voda je bila veoma hladna, ali nije mogla da ugasi vatre koje su gorele u Leni. Leva šaka joj se još pomalo grčila, od domalog prsta preko korena kažiprsta, preko šake do ručnog zgloba. Strujanje u desnoj ruci širilo se naviše i naniže iz lakta. Bradavice su joj bile očvrsle. Ispod naježene kože razlivala se prijatno peckanje, od grudiju ka pleksusu, pa skrećući naglo levo i desno prateći rebra i dijafragmu. Kolebljiva milina poigravala se sa čulom dodira. Leni se činilo da je neko miluje od remena, niz kičmu do repne kosti. Tu su se peckanje i struja stapale sa vrelinom koja je izvirala ispod pupka i širila se niz butine. Činilo joj se da joj kolena bride, kao da se baš tu toplota opet preliva u strujanje koje joj golica listove i pecka prstiće. Povrmeeno bi mahnula nogom, delom da bi se održala na površini, a delom da utaži nagon koji je zahtevao da se dobrano protegne i šutne svom snagom. Bila je žedna. Premda je ispila desetak gutljaja ledene jezerske vode, grlo joj je bilo suvo. Ispucale usne pulsirale su vrelinom. Činilo joj se da su joj uši rumene. Kapci su se zatvarali sami, pozivajući je da utone u san. Možda bi se i odazvala, da joj celo telo nije zahtevalo pokret. Želela je da pliva, trči, skače, leti. Okrenula se i ugledala Ambroza. Gusta seda brada i kosa pokrivale su mu grudi i spuštale se do pupka. Mahao je mlohavim staračkim rukama i pokušavao da tikvom zakloni ud i stidne dlake, takođe osedele. Otromboljena jajca su mu se klatila dok je pokušavao da nađe prolaz do vode. "Je l' mnogo 'ladno?" zaškripao je Amborz. Lena se osmehnula i zaplivala ka obali. "Nije, baš prija..."

R26

Sedela je na stolici za ljuljanje. Ruke je držala u krilu kao da ih krije ispod nedovršene čipke. Bele plastične papuče odudarale su od zarozanih crnih čarapa. Imala je haljinu do kolena, krojenu široko, od džinsa, sa tregerima. Iz džepova na prsima virila je zgužvana maramica boje tek iznikle trave. Preko tamnožute majice dugačkih rukava nosila je crni pleteni blejzer.

Sedu izlomljenu kosu koja se nekad zlatila držala je crvena rokerska marama. Mršavo izduženo lice naglašavale su visoke jagodice. Usne su joj poprimile sasvim svetao preliv boje hrizanteme. Bistre oči boje mora u podne ublažavale su staričin smežurani izgled.

"Teško je poverovati, ali i ja sam nekada bila mlada", rekla je glasom koji je mogao biti i muški i ženski.

R25

Sanja je zamahnula sekirom previše široko i visoko. Maja je lako izbegla udarac spustivši se, kolenima gotovo dodirujući zemlju. Koristeći trenutak odbacila se napred, kao na oprugama, te kliznula ka zapanjenoj protivnici.

Stojeći doslovce prsa u prsa sa Majom, Sanja nije mogla da izmahne oružjem, pa je pustila da joj sekira sklizne iz ruke. Međutim, blizina je takođe sprečavala Maju da zada snažan udarac. Umesto toga, zasula je Sanjin vrat kratkim ubodnim napadima, ali bez većeg učinka. Sanja je već uspela da odskoči unazad, pružajući dugonogoj Maji priliku da je zapljusne brzim naizmeničnim udarcima nogom. Pogodak u koleno nije bio jak, ali je našao pravo mesto i Sanja je za trenutak pokleknula, nagnuvši se na Majinu levu stranu.

Riđokosoj ratnici to je bilo dovoljno. Priskočila je i koristeći zalet odbacila jedan snažan udarac nogom koji je pogodio Sanjino desno rame. Silina šuta okrenula je Sanju u struku, a leva ruka poletela je beskorisno uvis. Maja ju je zgrabila i okrećući se spretno na stopalima, prebacila protivnicu preko sebe.

Sanja je trupnula na pod i nije se više pokrenula.

R24

Imao je sreće. List kojim je obrisao dupe bio je dovoljno širok da zahvati čitavo ugroženo oguzje, a nije bio hrapav, bodljikav niti je žario. Tek što je zastenjao poslednji put, ovog puta ne iz nužde, već zadovoljstva, čuo je šuštanje dole ka obali jezera.

Pritajio se, u nedoumici da li da navlači pantalone ili ostane skriven. Kroz lišće uspeo je da nazre priliku, odevenu u crno i odlučio da se ne mrda. Pridošlica se spustila ka vodi i najpre primirila, a zatim ponovo pokrenula.

Koristeći trenutak dok je neznanac šuškao kod obale, navukao je pantalone i na brzinu vezao učkur. Spustio se na sve četiri i uspuzao do stenovitog ispusta sa koga je mogao da osmotri obalu. Premda mu je žbunje i dalje zaklanjala čist vidik, uspeo je da vidi kovrdžavu riđu kosu i delić kože. Tek kada je stupila u vodu shvatio je da je posredi devojka. Obgrlio je komad stene i istezao vrat, poput kornjače, ne bi li ugledao još nešto osim riđeg čuperka i golih ramena.

Već kad je pomislio da je bolje da se povuče i šmugne, devojka je ustala iz vode. Sa krajeva plamenih uvojaka spuštali su se pramenovi vode, milujući joj ramena, malene grudi i bokove. Bradavice su joj bile malene i tamnocrvene poput kose, a žbunjić tek senka boje lešnika. Videla su joj se rebra, još istaknutija kad je podigla levu ruku, žilavu pre nego mršavu. Bleda put bila joj je prekrivena pečatima mrke boje, iznad kuka, s unutrašnje strane desnog kolena, na grudima u visini srca, tik ispod ključne kosti. S obzirom na to da nisu bili blizu, ali sudeći po veličini i nejasnim obrisima mrlja, zaključio je da moraju biti masnice. Ne obični naboji, već krvave bubotke.

R23

Nebo je bilo prekriveno ružičastim oblacima. Krošnje breza koje su rasle uz potočić treperele su jarkozelenim listićima. Njihovo leskanje utrkivalo se sa dobujućim sjaktanjem iza brda na obzorju. To je tamo negde, ka Nišu, gruvala artiljerija.

Selo je bilo odavno napušteno. Nije bilo mnogo čega ni da se spali, a kamoli ukrade. Pukovnikovog konja morali smo da nudimo kukuruzom, jer buđavo seno iz štale nije hteo ni da pogleda. Smirio se, zapravo, tek kada je Danailu odgrizao kažiprst. Rzao je kao da nam se ruga i dugo žvakao krvavi patrljak.

Pukovnik Bogdanov tražio je da se zaselak ipak stavi pod baklju, pa smo se dobrano namučili dok vlažno seno nije uhvatilo plamen. Kao da smo ga polili benzinom, buknulo je i prenelo požar na kuću.

Kunem vam se da je vatra gorela plavom bojom, prelivom mora, plićaka, gotovo tirkiznim senkama kao što je zelenoplava voda na plažama Krfa.

R22

Padao je zajedno sa ostalim oficirima, komadima betona, prelomljenim gredama, potpisanom dokumentacijom i šoljicama kafe s dnom skorenim od soca. Okrećući se u vazduhu ugledao je crnu mrlju i zamahnuo ka njoj, kao da pliva. Nije uspeo da joj se približi, ali je zato stekao predstavu o tome šta mu je činiti. Oslanjajući se na nebo kao na razliveni akvarel, mahnuo je nekoliko puta laktovima kao da udara protivnika koji mu prilazi s leđa. Time je počeo da se obrće oko uzdužne ose i primaknuo se mrlji.

Bila je to rupa u zapletu. Rupa po kojoj se uhvatila tanka kora neverice.

Udario je nekoliko puta pesnicom crnilo i kroz mrlju je počelo da se nazire onostrano. Dok su neki oficiri već padali kroz krošnje borova i pretvarali se u mleveno meseo, Mile je uspeo da se dohvati ivica rupe u zapletu i na mišiće izdigne dovoljno da kroz nju sasvim proturi trup.