R69

Ležali su u postelji, prekriveni vrećom za spavanje smaknutom sa jednog ugla tako da su delovali kao tek otvorena konzerva sardina. U sredini je, nemirnih sklopljenih očiju, bio Gvozden. Preznojavao se i drhtao. S leve strane obgrlila ga je Lena. Prebacila je nogu preko njegovih i kolenom mu trljala bok. S druge strane ležala je Senka. Držala je desnu šaku na Gvozdenovom čelu, a levu mu je pritiskala preko pupka.

"Ne smiruje se", hrapavim glasom rekla je Senka.

"Radi mu glavu" uzvratila je Lena.

R68

"Gospodin Mićko Zarež", rekao je gospodin Mićko Zarež i pružio ruku.

Bio je mršav zbog čega je delovao viši nego što je bio. Nosio je smeđi sako sa našivcima na laktovima i šal oko vrata koji je govorio, "imam višak estrogena i ne stidim se toga".

"Gospodin Bućko Krivoglava", uzvratio je gospodin Bućko Krivoglava i prihvatio ruku gospodina Mićka Zareža.

Krivoglava uopšte nije imao krivu glavu, već kratke noge i dve različite čarape koje su govorile, "samac sam i ne stidim se toga".

"Gospodo!" rekla je gospođica Milica Ubiparip sevnuvši očima kao da se zaista sprema da ubije ata.

R67

Gledaj me u oči.

Huknuo je nekoliko puta i vratio pogled u dva kruga ispunjena iskričavim zelenilom svih preliva. Zapitao se kako li njegove oči izgledaju u njenim i već posle nekoliko trenutaka dobio odgovor kada je počeo da se ogleda u zelenilu. Njegove iskre plavog popunjavale su proreze u njenoj dužici tako da su se boje gotovo sasvim stopile. Isprva je video tirkizne prelive i smeđe senke, a onda je zdenac u koji je netremice gledao počeo da dobija dubinu i svetlost koja je poticala od topline. Zenice su joj se raširile i skupile, što je izbrisalo granicu između zelenila i plavetnila. Osetio je dah, plići nego svoj, kožu naježenu i suvu, vlažnost između prepona. 

Zatim je sve nestalo. Pojavilo se i ponovo iščezlo. I svaki put kad bi nastala tama, obuzimao ga je strah da se svet neće ponovo ukazati. 

R66

Pokazali su mu se izdaleka, kako bi znao da mu se ne prikadaju. Prišli su oprezno, hodajući sve sporije. Zaustavili su se na desetak koraka i na predvodnikov znak skinuli šešire i kape. 

Posmatrao ih je nemo. Na licu mu se nije moglo očitati ništa drugo do da ih vidi. Usporenim pokretima odložio je drvenu činiju iz koje se još pušila čorba od kelerabe.

"Majstore", kazao je predvodnik gotovo šapatom. "Neophodna nam je vaša pomoć."

Predvodnik je ličio na mrava. Ponajviše zbog okruglaste glave i krupnih zuba iskrivljenih u uzanoj vilici. Bio je proćelav, premda još nije zašao u sede godine. Iza njega sedela su dvojica težaka, raskrupnjalih od teškog rada i zaobljenih od jake hrane. Koža im je bila rumena tako da je isticala pramenove tanke plave kose. 

Premda upit još nije izrečen, majstor je znao zbog čega su došli. Uvek zbog istog. Ali ovaj put nije mogao da im pomogne.

"Ne mogu da vam pomognem", kazao je majstor. "Izgubio sam tugu..."

R65

Oglasila se sirena. Uzmuvali su se široki beli šeširi. Poljodelnici su krenuli na odmor. Sunce je već počelo da prži i neće prestati da sažiže useve sve do predvečerja. Samo oni koji imaju odelo ili kremu moći će da hodaju ispod neba. Nije bilo ni povetarca. Šteta. Volim da čujem muziku koju stvaraju plastične boce na šipovima za potporu graška, pasulja i boranije.

Svi su ušli u zemunicu. Kokoške su kokodakale. Odgovorile su im ćurke ćurlikanjem. Vreme je bilo i za mene da se uvučem pod zemlju.

R64

"Ko je sledeći?" pitao je Drug Stari spustivši na trenutak lulu koja se gušila kao i svi mi u ćeliji.
"Drugarica Lila" odgovorio je umorno komesar Živan.

Prošao sam prstima kroz kosu, slepljenu od znoja. Gruba čoja pantalona grebala me je i stvarala svrab, a cigarete su odavno izgubile ukus. Komesar je prstom pratio tekst i čitao nam odlomke iz Lilinog dosijea.

"Besprizorna... pobegla sa zanata... uhvaćena prilikom racije.."

Nasmejao se klokotavo i zakašljao.

"Jebala se na krovu komiteta."

Smejuljenje je prostrujalo ćelijom. Drug Stari uperio je lulu u komsara.

"Ta nam treba" rekao je i pućnuo još jedan kužni oblačić.

Komesar Živan spustio je fasciklu i pogledao Druga Starog prekorno.

"Treba nam" slegnuo je ramenima Drug Stari i mahnuo Živanu da čita dalje.

"Drug Oleg" huknuo je komesar, "Lenština. Pobegao sa radne akcije. Uhvaćen sa dve drugarice. Bludničio u biblioteci..."

Drug Stari je samo klimnuo glavom.

"Piši i njega", kazao sam pre nego što je komesar počeo da čita sledeći dosije.

R63

Probudila ga je glavobolja. Kad udari od ranog jutra kao da mu je neko šilo zabio u oko. Skotrljao se iz postelje i pokušao da dohvati lek sa noćnog stočića. Ne samo da nije bilo kutije analgetika, nije bilo ni stočića. To ga je žanculo dovoljno da se osvrne po prostoriji. Čudno, noćni stočić nalazio se sa pogrešne strane kreveta. Bol mu nije dao vremena da se pozabavi pitanjima vrludavog nameštaja, pa se protegao preko postelje i dohvatio pilule. Istresao je dve plave na dlan i počeo da žvaće. Osim pravilnog rasporeda, još nešto je nedostajalo u prostoriji. Odsutna je bila i buka saobraćaja. Prišao je prozoru i razmaknuo zavese. Ulica je još bila tu. Automobili su se tiskali kao i obično. Šareni autobus predvodio je kolonu kao kakav cirkuski slon. Raskrilio je prozorska okna. Vozila nisu brundala. Zvuk koji su ispuštala pre ga je podsetio na zujanje ili zvrndanje. Pogledao je na trotoar. Prolaznici su nosili lepa odela. Preovladavale su svetle boje, plava jutarnjeg neba, zelena sveže pokošene trave, žuta poput krempita. Nisu baš svi bili nasmejani, ali su se pozdravljali u prolazu.

Zazvonio je telefon.

Osvrnuo se i ulovio mobilni iz gornjeg džepa odela složenog preko stolice radnog stola u uglu, preko puta kreveta.

"Halo?" javio se
"Gospodine Petroviću? Žana je..." rekao je nepoznat ženski glas.
"Žana?" pokušao je da ne zvuči sablažnjeno.
"Jeste, sekretarica vašeg odeljenja. Zovem da proverim da li je sve u redu?"
"Ne znam", iskreno je odgovorio.
"Nema problema, samo mi recite da li uzimate slobodan dan ili ćete doći kasnije?"
"Doći ću, samo da se..."
"Sjajno, baš mi je drago, kolege vas željno očekuju..."

Kolege? Željno? Očekuju?
U kakvom sam se ovo Diznilendu probudio, pomislio je gospodin Petrović.

R62

"Ćao, vidimo se!"

"Itekako, ovo moramo da ponovimo!"

Time se završilo i ekran je potamneo. Posle nekoliko trenutaka vratila se ružičasto-plava tema kataloga. Slike su se smenjivale. Reklame su iskakale kao kokice. Brojčanik u gornjem desnom uglu odbrojavao je potrošene kredite. 

Još su muse tresle ruke. Neverovatno iskustvo. Šteta što neće imati kome da ga prepriča. Potrošio je popriličnu svotu. Trebalo bi da ga peče tvrdica u sebi. Trebalo je da piše imejl pritužbe kompaniji. Trebalo je da nastavi da traži ono po šta je došao.

Ali nije.

Osećao se sit. Prepunjen. Uništen, pa ponovo sastavljen. Preterivao je. Nije, naravno, bilo tako žestoko. Naprotiv. Utisak s kojim je osao ispred monitora bio je sličan onome koji se javlja posle dobročinstva. Neobična vrsta zadovoljstva koja kao da se ne širi udovima, već skuplja u srcu.

Odlučio je da ode na spavanje nadajući se da će zaspati milovan utiskom koji nije mogao da do kraja razluči. Umesto mira počeo je da mu se privlači bojazan. Šta ako je ona bila jedinstvena i više nikad ne oseti to što je želeo da sačuva snom? Šta ako je više ne nađe ili ako se ovaj utisak ne ponovi? 

R61

"Čekaj, smiri se", rekao je kovač Klin izbezumljenom rataru Zdrugu.

Krčmarica Dunja pružila je seljaku vrč, a ovaj je prosuo vodu po sebi, uspevši da ispije nekoliko žudnih gutljaja.

"De, ponovi, šta se dogodilo", pitao je mrgodno Klin.
"Pr... pr... prrr... prvo je onako... 'nako... sve zatreperilo i onda se pojavio" zamucao je Zdrug.
"To smo čuli već, pređi na stvar", rekla je Dunja i lupnula nogom.

Zdrug je obrisao usne rukavom i zacoktao. Krčmarica je izlila ostatak krčaga po ratarovoj glavi.

"Ijao... pa... pa... onda je počeo da ubija..."
"Da ubija?" pitao je Klin namštenog čela.
"Jeste... počeo je sa skakavcima, pa je prešao na zečeve."
"Čime ih je ubijao?" pitala je užasnuta krčmarica.

Zdrug je slegnuo ramenima i pokušao da nešto opiše u vazduhu rukama.

"Nekim munjama, bilo je tako čudno, raznobojno... svetlost..."
"I? Šta je bilo dalje, nemoj da ti čupamo reči... klještima!" pripretio je Klin.
"Onda... onda je počeo da juri zečeve i zečeve. I da nasrće na dabrove i ta svetlost, svako malo bleskovi..."
"Kakvi crn bleskovi, ti si blesko jedan. Opet si se napio!" mrštila se Dunja.
"Nisam, Dunjo... Dunjice... nisam očiju mi... bilo je jezivo... mrve životinje svuda i svetlo i... smešak... neprestano se smejao... kao stari Čip kad sretne vevericu..."
"Svašta", promrmljao ke Klin.

R60

Ležao je u postelji odeven. Kaže se "spreman za radni dan", osim što Nik nije uopšte bio spreman, a dan se pretvorio u neradni putem izležavanja. Možda je to pogrešna reč. Izležavanje, ipak, zaziva sliku opuštene osobe koja se lenjo proteže i uživa u tome što planduje. Nik uopšte nije uživao. Bilo mu je pretoplo ispred izgužvanih i isprepletanih slojeva ćebadi, u trenerci i džemperu. Preznojavao se i svrbela su ga stopala. Kao što ima onih koji piju da zaborave i onih koji piju da bi se setili, Nik je ležao od muke, a ne od lenjosti ili dokolice. 

Ni kafa ni čaj ni viski ni vino ni pivo ni cigareta ni džoint ni kompjuterska igrica ni fejsbuk ni besomučno listanje porno-sajtova ništa nije moglo da uteši Nika kao kugla topline koja se nalazila ispod pokrivača. Sve dok je sklupčan u postelji, makar trpeo znoj i svrab, bio je na bezbednom. Svet je mogao i da prestane da postoji.

Svet i jeste prestao da postoji.

R59

Blurg je pogledom prešao preko okupljenih poglavara. Svega dva šamana, Ratanas i Dnem. Nekolicina četovođa koji su se več sudarili sa vilenjačkim čarobnjacima. Ostali su mahom bili viđeniji orkovi, trgovci i zemljoposednici. 

"Žalosno je, braćo, kada vas vidim ovako na okupu. Žalosno koliko ste se odali vilenjačkim običajima, a žalite se na jaram i želite da pristupite ustanku."

Skup je zabrujao, a začuli su se i poneki povici, ali ubrzo su ih smirili mrki pogledi šamana i četovođa. 

"Ispijate vilenjačko vino, uzmate konkubine, odevate se u svilu. Ne delujete kao da vam je blizak Vaag."

Na ovo su odoravajući klimnuli glavom šamani. 

"Da li se i počemu uopšte računate u naš soj? Po imenu? Skrnavite ga! Po precima? Sramotite ih! Kakva je razlika između vas i naših dušmana? Po njihovim zakonima i običajima živite."

Posle ovoga nije se više moglo razgovarati. Neki su skočili da izazovu Blurga na megdan, drugi da ih u tome spreče, šamani su počeli da pevaju drevne himne, a četovođe da zavijaju i grokću. 

R58

Na smrad svinja većina prisutnih bila je odavno navikla, ali groktanje je bilo nepodnošljivo. Tiskale su se svinje, stešnjene u krdima. Nit napred nit nazad. Svinjari su vikali nešto jedni na druge i proklinjali carske carinike. 

Blurg je pokušavao da razluči šta se događa. Ovakva gužva nije bila čak ni za sajam. Nije mu bilo jasno zašto su skele prazne. Trebalo je da se svinje prevoze na drugu obalu, a zadovoljni svinjari vraćaju noseći vreće pune zlata. 

"Neće da puste", začuo je iza sebe hrapavi glas i kašalj.

Dve orkovske starine sedele su ispod nadstrešnice i čibučili uz vatricu. Blurg ih je pozdravio i prišao im. 

"Odjutros pokušavamo da pređemo, ali carska vojska neće ni da čuje. Zatvorili granicu", reče starina krupnih dlakavih ušiju dok je drugi pokušavao da se iskašlje.

"Jesu li izdali kakav proglas?" pitao je Blurg.

Kašljucavi starac uspeo je da povrati dah:

"Istakli su nekakvo pisanije, ali mi ne znamo u ta njihova slova da čatimo."

"Kažu da se obratimo poglavicama, da je dogovor prekršen", rekao je drugi starac i potegao iz čibuka.

Blurg se osvrnuo. Odasvud su pristizali novi svinjari, nova krda. Carski vojnici postavili su zid od štitova ispred skela odbijajući nasrtanje životinja. Video je i Leru kako se probija od obale i traži nekoga pogledom.

Mahnuo joj je. Uzvratila je i nastavila da izbegava svinje i orkove pokušavajući da mu se pridruži.

"Zatvorili granicu", kazala je zadihana kad se primakla Blurgu i starcima.

"Biće rata", promrmljao je Blurg.

Starci su samo nastavili da klokoću čibukom.

R57

Dakle, ljudi u dolini gradili su put. Otuda ih se skupilo mnoštvo i dižu toliku prašinu, zaključio je Glumb. Sve je bilo jasno, osim - šta je to put? Glumb je nagađao da je posredi nekakva staza, ali mu nije išlo u tu njegovu glavudžu zašto bi se iko bavio time. Staze nastaju same. Tamo gde prolaze životinje, orci i goblini, tu se zemlja utaba i tako nastane staza, zar ne? Možda put može da se proseče tamo gde je gustiš. Ali graditi ga? Možda put, ipak, nije bio isto što i staza. Zato je odlučio da pita.

"Gospon kultačaru, a šta je to put?"

Namrgođeni ork nastavio je da prebira bradu i posmatra šta to ljudi rade.

"Put je zlo", odgovorila je Lera.

Spustila se do Glumba tako da je mogao da joj oseti dah na ramenu. Bio je topao i mirisao je slatkasto kao jagorčevina. Glumb se trudio da se ne okrene. O Leri nije bio načisto šta da misli. S jedne strane bila je devojčica i nije joj bilo mesto u četi i na bojištu, a opet bila je veštica i stoga veoma opasna, mogla je da te učas pretvori u svinju ili gomilicu pepela. Bar se tako govorkalo. Glumbu se činilo da glavni kutlačar poštuje Leru, pa se i on trudio da iskazuje poštovanje na svoj, goblinski, način. Sklanjajući se s puta i ne gledajući je u oči. 

Da bi skrenuo pažnju sa Lerine blizine, Glumb je muljao po glavi značenje njenog odgovora. Put je zlo. Ljudi grade zlo. Zlo je put. Zlo gradi ljude. 

R56

Glumb je bio glavat, čak i za goblina. Nije bilo dovoljno velikog šlema za njega, pa je nosio kapuljaču koju mu je tetka skrojila. Krupne zelenkaste oči sjaktale su mu se u mraku, zbog čega su ga počesto zadirkivali da je polu-bauk. Ali glavni kutlačar Borlg nikad nije Glumbu lupao kokavce kao ostalima iz čete. Samilost nije bila jača strana orkovskim oficirma, pa su se mnogi pitali da li ima istine u glasini da je Glumb baučkog porekla. Ipak su posredi bili opaki borci dostojni čak i crnih orkova. Drugi su, pak, mogli da se opklade u ljudetinu da Glumbove oči, osim što buljave i velike, služe još nečem osim da zabavljaju četu na račun glavatog goblina. Stoga su Pirag i Bugar bez ljubomore prihvatili da kutlačar Borlg krene u izvidnicu samo sa Glumbom i onom vešticom Lerom. 

Svi su se, razume se, plašili krupnog orka, ali nisu prezali da mu se rugaju iza leđa i hvataju krivine kad god bi uspeli. Glumb nije to mogao sasvim da razume. Dopadao mu se Borlg. Bio je tako hrabar i snažan. Sanjao je glavati goblin da i on jednog dana ima tako dlakave i mišićave ruke kao Borlg. 

Popeli su se na čuku i posmatrali ljude u dolini. Čak ni Glumb nije mogao da razabere šta rade. Šta god da je bilo posredi, dizala se velika prašina i bili su užurbani kao mravi. 

"Šta je ono, gospon kutlačaru?" pitao je Glumb prostodušno bez straha da će dobiti preko usta na izvidnici.

Lera se osmehnula i stavila ruku na Glumbovo rame.

Glavni kutlačar ćutao je nekoliko trenutaka gladeći bradu i brkove uredno upletene i okićene koštanim šnalama. 

"Grade put", progunđao je Borlg.

R55

"Petra!" kazala je Petra i vrata su se otvorila.

Ušla je u uzani hodnik boje bele čokolade i ritnula se dva puta pazeći da ne ispusti naramak pun većih i manjih paketa. Automatski cipelarnik progutao je par lakovanih baletanki boje trule ribizle. Petra je stupila na stazu zastrtu imitacijom krzna. Prijala joj je toplota podnih grejača, te je veoma sporo prelazila svega nekoliko koraka do dnevne sobe. 

Zastor između hodnika i dnevne sobe izgledao je kao zaleđeni vodopad i bešumno se sklonio u prorez u zidu kada mu je sa druge strane prišao mušarac. Imao je samo crne gaćice i leptir-mašnu. Raširio je ruke i Petra mu je uvalila ceo naramak paketa. Zaustio je nešto da kaže, ali ga je pretekla:

"Vidi, maco, stigla je poslednja rata iz banke."

Muškarac se blago naklonio, da ne ispusti kutije i sklonio sa puta. Petra ga je u prolazu pomilovala po čelu i šiškama, a zatim skinula uređaj koji je nosila oko zgloba leve ruke i postavila ga u ulegnuće u zidu. Počela je da otkopčava dugmiće svilenkaste haljine skrojene po uzoru na kineski qipao. Tek što je odbacila odeću na trosed koji je bojom i teksturom podsećao na tibetansko goveče, iznad nje pojavio se svetlosni zrak, a naspramni zid oživeo je slikom. 

Petra je mahnula nekoliko puta kao da hvata mušice, a slika na zidu podelila se na dve stranice. Na levoj je bio prepis nekakvog dokumenta overenog virtuelnim pečatima, dok je na desnoj bio katalog muškaraca. Petra je ćutala i posmatrala sliku, dok je muškarac slagao pakete na stočić u uglu sobe, desno od nje. 

"Ne znam, maco. Banka mi nudi da te otkupim za osamsto pedeset, ali možda je bolje da uzmem depozit i obrnem novi krug. Štajaznam. Verovatno bi uzela isti model."

R54

Vidimo muškarca koji sedi u kolima. Loše je obrijan, kosa mu je proseda i nepodšišana. Nos odsutno briše izgužvanom plavom maramicom nehigijenskog izgleda. Sivi kaput je pohaban, a svetloplava košulja koja se vidi ispod odela nije ispeglana, već sveže otpakovana, o čemu svedoči nekoliko iglica zaostalih u kragni. Obični prolaznici koji beže od kiše ne bi mogli jasno da vide ni muškarčevo lice, ali mi vidimo čak i naslov knjige koju čita. Posredi je "Apsolutna nula", Luelina Gluma. Premda je za volanom, čovek se odaje čitanju, jer se kolona vozila ne pomera već dobrih trideset šest i po minuta. Iz toma koji drži proviruje mirišljava jelkica kao privremeni obeleživač.

Povremeno, muškarac diže pogled, ali kroz zavesu od kiše i loših brisača vidi samo crvena svetla zarobljenih u saobraćajnoj gužvi. Muškarac se raduje zastoju, što vidimo po titraju u uglu usana i halapljivom čitanju.

Posle sedamnaest stranica, čovek oblizne usne i obriše ih onom ogavnom maramicom. Žedan je. Kiša pada, a ja sam žedan. Pomislio je, kao da kišnica uopšte može da se pije. Zato se sledećeg trena prekoreva. Veza između kiše kao vode i vode za piće još jedan je od dokaza da nikad od tebe neće biti pisac, misli o sebi naš čitalac. Ta primisao ga načas užasne, pa se strese i zaklopi knjigu. Proveri da li se kolona uopšte kreće, pa zaboravi na žeđ i prekore, te okreće osamnaestu stranicu...

R53

Delovalo je kao da je lupio čvrgu vazduhu. Tri petine treptaja posle tog pokreta gotovo ni iz čega stvorio se iskričavi trag.

Vazduhočvržitelj bio je malo niži od krova žute krntije marke opel astra. Nosio je tanki jesenji kaput preko neupadljivog sivog odela sa crnim tankim džemperom umesto košulje. Neko bi mu glavu opisao kao okruglu, neko kao kockastu, stoga što je bila krupna i buckasta kao tapacirani nakovanj.

Podvio je krajeve kaputa da se ne bi umazali blatom i čučnuo pored priče.

"Bogami si je udesio", promrmljao je, više za sebe nego za zabrinutog pisca koji je stajao po strani i drhtuljio na vetru.

Pisac je ćutao nekolio trenutaka. Bio je bled i mršav, odeven u svilenu pidžamu boje dižonskog majoneza preko koje je ogrnuo tkaninu koja je ličila na zavesu. Retkom plavom kosom igrao se vetar koji je zadzao obod piščevog neobičnog ogrtača. Piscem ga, istina, nazivamo samo uslovno, s obzirom na stanje priče koju je pregledao inspektor Pilsudski.

Da je priča bila na izdisaju bilo je jasno i neukom prolazniku, za to nije bilo neophodno zvati književnu policiju. Ono što je zbunjivalo inspektora bilo je pitanje kako je došlo do toga. Viđao je Jan Pilsudski i ranije slučajeve da se priča otme kontroli. Sećao se jezivih priča o tome kako priča i pisac mogu da unakaze jedno drugo. Ali bleda prikaza koja je ležala u blatu nije mu delovala kao divlja priča. Naprotiv, imala je sjajnu dlaku, potkresane kandže i krupno šareno perje. Zašto je ležala u lokvi krvi, razbijenog nosa i raščupane kose, bleda kao i pisac, Pilsudski nije mogao da zaključi naprečac.

Ustao je i mahnuo tehničarima

"Nosite je..." rekao je Pilsudski i posegnuo u gornji džep kaputa da izvadi novu cigaretu.