R61

"Čekaj, smiri se", rekao je kovač Klin izbezumljenom rataru Zdrugu.

Krčmarica Dunja pružila je seljaku vrč, a ovaj je prosuo vodu po sebi, uspevši da ispije nekoliko žudnih gutljaja.

"De, ponovi, šta se dogodilo", pitao je mrgodno Klin.
"Pr... pr... prrr... prvo je onako... 'nako... sve zatreperilo i onda se pojavio" zamucao je Zdrug.
"To smo čuli već, pređi na stvar", rekla je Dunja i lupnula nogom.

Zdrug je obrisao usne rukavom i zacoktao. Krčmarica je izlila ostatak krčaga po ratarovoj glavi.

"Ijao... pa... pa... onda je počeo da ubija..."
"Da ubija?" pitao je Klin namštenog čela.
"Jeste... počeo je sa skakavcima, pa je prešao na zečeve."
"Čime ih je ubijao?" pitala je užasnuta krčmarica.

Zdrug je slegnuo ramenima i pokušao da nešto opiše u vazduhu rukama.

"Nekim munjama, bilo je tako čudno, raznobojno... svetlost..."
"I? Šta je bilo dalje, nemoj da ti čupamo reči... klještima!" pripretio je Klin.
"Onda... onda je počeo da juri zečeve i zečeve. I da nasrće na dabrove i ta svetlost, svako malo bleskovi..."
"Kakvi crn bleskovi, ti si blesko jedan. Opet si se napio!" mrštila se Dunja.
"Nisam, Dunjo... Dunjice... nisam očiju mi... bilo je jezivo... mrve životinje svuda i svetlo i... smešak... neprestano se smejao... kao stari Čip kad sretne vevericu..."
"Svašta", promrmljao ke Klin.