"Itekako, ovo moramo da ponovimo!"
Ali nije.
Time se završilo i ekran je potamneo. Posle nekoliko trenutaka vratila se ružičasto-plava tema kataloga. Slike su se smenjivale. Reklame su iskakale kao kokice. Brojčanik u gornjem desnom uglu odbrojavao je potrošene kredite.
Još su muse tresle ruke. Neverovatno iskustvo. Šteta što neće imati kome da ga prepriča. Potrošio je popriličnu svotu. Trebalo bi da ga peče tvrdica u sebi. Trebalo je da piše imejl pritužbe kompaniji. Trebalo je da nastavi da traži ono po šta je došao.
Ali nije.
Osećao se sit. Prepunjen. Uništen, pa ponovo sastavljen. Preterivao je. Nije, naravno, bilo tako žestoko. Naprotiv. Utisak s kojim je osao ispred monitora bio je sličan onome koji se javlja posle dobročinstva. Neobična vrsta zadovoljstva koja kao da se ne širi udovima, već skuplja u srcu.
Odlučio je da ode na spavanje nadajući se da će zaspati milovan utiskom koji nije mogao da do kraja razluči. Umesto mira počeo je da mu se privlači bojazan. Šta ako je ona bila jedinstvena i više nikad ne oseti to što je želeo da sačuva snom? Šta ako je više ne nađe ili ako se ovaj utisak ne ponovi?
No comments:
Post a Comment