Nepismenost je svuda. Ispravljam tekst nekog derana koji je umislio da je novinar. Pokušavam da spasim rečenice. Kao da perom pravim duborez. Lovim odbegle misli i umorne reči. Kao da stružem pročelje kakve udžerice i pokušavam da stvorim privid katedrale. A takvo je tržište, nema više slobodnih znalaca, odavno su se ili spržili ili prešli u neke druge vode. Previše su visoko da bi marili za urnebesno neznanje ili negde u potaji miluju reči i spremaju ih za neku uzvišeniju publiku.
Žvaćem kroz rukopis zdudan i sklepan, a tako nakinđuren neprikladnim pridevima i gotovo anagramatskim besmislom. Gunđam, naravno, osećam se kao domar koji čisti iza dečice koja ne mari za red i čistoću. A svaki pasus je kao kobasica na ražnju. Ne smem nigde mnogo da čuknem inače će kapljice smisla da iscure na žar koji u meni raspaljuje drsko pisanje ovog mladića.
Pesnik ovde nedostaje, da iz redenika izvadi najubitačnije pojmove, jer boksovati se sa klinačkim izrazima koleričnog kvazi-novinara koji se loži na anglosaksonske pošalice. Pada mi glava. Kljucam.
