Uhvatili su nas na delu.
Sedeli smo ćutke na pesku i posmatrali kako ga povetarac razvejava. Mep i Tuni uspeli su da smotaju džok od mrvica iz džepova. Rul ih je posmatrao žudno udišući kiseli dim, ali mu nisu dali da povuče. Mene nisu nudili, ali ja ne bih ni mogao. Teško sam potiskivao mučninu od straha, a trava mi nije mirisala na smirenje, već na povraćanje.
Stražar se namrštio kad je osetio džok. Nije se pomerio, samo ih je prezrivo pogledao, posegnuvši za sisaljkom što se iz šlema kao zmija spuštala duž obrazine, pa otpio gutljaj rase. Za njega smo svi mi bili samo sitne lopuže koje su mu zapale da motri.
Čujno sisanje privuklo je Rulovu pažnju.
“Glej ga, mi ovde ne možemo ni da duhnemo, a on sisa li sisa”, kiselo je propratio stražarevo uživanje.
Mogao sam da se opkladim da mu se iza tog zatamnjenog vizira oči cakle, a u glavi rasprskavaju narandžasti trnci slasti. Tup bol u želucu podestio me je da za mene danas nema mira, čak ni u maštariji. Frknuo sam, a Rul je dobio packu. Mep i Tuni bili su odlučni da odbrane svoj džok.
Ma, jebene budale.
Da nisu bili odvaljeni, patrola nas nikad ne bi nanjušila. A tek što smo uspeli da raskopamo prolaz do donjih nivoa, Rul je našao slike, baš prave slike, na glatkom foto-papiru, hrpa… Tuni je napipao nešto što bi mogla da bude pepeljara, a meni su prokleti panduri oteli staklenku koka-kole, onu malu od dva deci, jebote.
