R93

Neki ljudi nemaju priču u sebi. Naprosto nemaju. I žive bez priče. Imaju poneke anegdote i to je sve. Ali šta da radi pisac koji nema priču? To je najgora od svih muka.

Ne mogu ni da proizvedem priču u sebi. Šupalj sam. Ne samo prazan. Ni po jada kad je umetnik prazan. Dovoljno je da se napuni. Ne kažem da je to lak proces, ali može se. Slušaš klasičnu muziku, čitaš dobre knjige, odeš na izlet, upijaš utiske. Napuniš se. Ali kad je čovek šupalj. To znači da ima rupe. Na te rupe iscuri priča. Još ako si pisac. Pa ti priče izmiču, izmigolje se iz tebe kao da si trula jabuka iz koje i crvi beže.

Šta mi drugo preostaje nego da beležim svoje snove. Oni su priče koje se nalaze sa druge strane. Lovim ih oprezno. Kao mrežicom. Ali snovi su kao bića sa dna okeana. Na površini se raspadaju velikom brzinom. Trule i one. Ostaju samo sluzavi komadići. Pokušavam da ih sašijem. Prepariram. Ukrasim ih. Obojim nekim bojama, ne znam ni sam odakle mi. I onda ih okačim da se osuše i stvrdnu. Ne ispadnu loše, gotovo kao prave. Ali nisu priče. Mogu da ih prodam nekom naivnom turisti, ali pravim znalcima ne. Ne smem nikom ni da ih pokazujem. Šta ako se u toj svetini nalazi bar jedan znalac.

Nekad i snovi presuše. Ne prežive put ka površini. Ostanu nedorečeni. Kao neoblikovana proročanstva. Samo slutnje. Neki zatomljen impulsi.

A šta ako sam sve ispričao što je imalo da se ispriča. Šta ako je cela priča istekla i sad nema više. To je to. Imao si džep za jednu priču i sad je kraj. A ne silazi ti se sa puta pisanja. Onda ti ne preostaje ništa nego da u tu šupljinu sipaš bilo šta. Makar i đubre. Istina i priče će da budu đubre, ali će bar biti priče. Možda tu stvarno ima nečega. Ali kakav je pisac koji priča đubretarske priče? Da li je bolji od onog koji potrkada sopstvene snove?

R92

Kreni da pišeš, rekla je. Bez plana i zamisli. Iznenadi sebe i vidi šta će da ispadne od toga. kakva gomila gluposti. Ko još tako piše. Klinci, evo i sama kaže da to više ne radi. Šta ja da radim, nisam više klinac, a opet možd bai trebalo da se opustim i pišem to što mi prvo padne na pamet, ali to nije lako, šta ako se priča iskrivi, tako sam jednom počeo i priča mi je doslovce završila u jarku, to je nepodnošljivo, milims, tvarno, ne bi rebalo tako da se radi, to je neozbiljno.

Sa druge strane, svrbe me dlanovi ja bih da pišem, bez zadnjih misli, samo da pišem, zar je to mnogo da čvek traži, da naprosto piše i da se prepusti tom slatkom toku koji ide pravo iz podsvesti, reči više i ne izgovaram u sebi dok ih pišem.

Tek kad postignem taj nivo biće to jedno dobro pismo onako pravo iz podsvesti atamo se svašta krije i goli ljudi i krv i bubrezi i loj ovčiji i koješta, kako da vam to objasnim, ne treba a se čovek stidi svoje podsvesti, zato se i naziva podsvest, jer se nalazi ispod praga svesti, a opet, to je čudno, ljudi tako lepo umeju da manipulišu svojom podsvešću, kao da postoji neki pojas između svesti i nesvesti, ne znam da li je cela podstvest u tome ili tu ima neki pojas koji je podložan upravljanju...

Odakle uopšte dolaze priče? Da li dolaze is podsvesti ili presvesti ili nesvesti. To mi nikad neće biti jasno....

R91

Sedim u kadi i posmatram kako voda otiče. Dugo to nisam radio. Od detinjstva. Opčinjava me vrtlog koji nastane, krkljavi zvuk kad sva voda otekne. Opet me je iznenadila brzina kojom kada gubi tečnost. Čini ti se da ima još vode, a onda odjednom nema ničega. Samo malo pene srebrnkasta puzavica koja se migolji duž kadine kičme.

Danas je nešto bilo drugačije. U samom trenutku kad slivnik zakrklja čuo sam nerazgovetan šapat. Pomislio sam, kako je to neobično. Zamisli kad bi u tom trenutku kada mala crna rupa iz kade umire nastao spoj sa drugim svetom. Pomisio sam, evo to je moja priča. Kao, neki junak, poput mene, divi se vrtlogu u kadi i onda i on isto čuje taj šapat sa drugog sveta i onda postaje opsednut virom iz kade i ponavlja ga bezbroj puta i snima, te snimke čuva, proučava ih. Dolazi do reči, pokušava da pošalje poruku bićima sa druge strane horizonta, ali ne uspeva i sedi tako u kadi sam i tužan.

Baš kao i ja u tom trenutku, jer uviđam da od moje priče o vrtlogu neće ništa biti...

R90

Osetio sam smrt.

Nije se nalazila ni u jednoj oštrici, a bilo ih je nebrojeno u vojsci koja je nahrupila u naš zamak i zapalila ga.

Pošli su za nama, lovili su nas. Ali smrt nije jahala sa njima. Premda bi za nas bio kraj, da su nas uhvatili, smrt nas je dočekala na jednom drugom mestu.

Popeli smo se u drvene dvore u krošnji. Pogledao sam te u oči i stresao se kada sam shvatio da ne vidiš da je sve gotovo. Smrt je bila naslonjena na ogradu sa koje smo motrili na razularene patrole koje su pokušavale da nam uđu u trag. Otpila je gutljaj jake turske kafe i nasmešila mi se.

"Kapiraš, zar ne?" pogledala me je sažaljivo.

Gušio sam se u suzama koje su padale iznutra, puneći mi pluća tugom. Bezizlaznost me jeste plašila, ali više od nje, u grudima mi je vršljala samoća.