N5

Posmatram zelenkasti trag lokvanja na svojim dlanovima. Vlažna koža miriše na ustajalu vodu, na trulu travu i još nešto, nepoznato. Niz glatku površinu klize insekti, moji mali drugovi. Shvatam ih ozbiljno. Sve shvatam suviše ozbiljno. Mokri Zelendom, kanal, štuke u mračnim dubinama ispunjenim sitnim česticama mulja. Slušam plač cvrčaka isprženih u travi na obali. Oni neće preživeti zimu, rekli su mi. Pitala sam hoću li je preživeti ja. Nisu znali. Šta je to zima, nastavila sam. Gledali su me zbunjeno. Zima je kraj, rekao je naposletku jedan.

O meni nema priča, jezivih skaski niti duhovitih bajki. Ne spevaše mi pesmu ni guslari niti stihoklepci. Ne vide me. Moja je koža za njihovo srce suviše providna, otkucaji moga srca spori i nečujni. Da li to znači da ne postojim? Plačem ponekad u kišnim noćima, ali moje suze nestaju u jedva vidljivim talasima. Pevam često kad san me stigne, dok plavetnilo raste iznad trava. Osećam bol kad me truju. Osećam... da sam stvarna.

Možda negde postoji biće poput mene. Ne kao uobraženi visokorodni rođaci, gorske, šumske i vile brodarice. Neko stidljivo, malo biće. Zauvek vezano za svoj ljudskom rukom stvoren dom. Imaju li veštačka jezara svoje vilenjake? Ovaj kanal ima... Barem ovog leta. Posle? Zima je kraj.

R12

Kretali smo se kroz tamu podzemnog pozorišta. Negde dole ispod nas bila je pozornica, a na platnu rikvanda projektovao se kolaž od klipova i fotogafija. Slike su prikazivale uobičajene prizore pučke zabave, krv, suze i spermu. Prolazili smo stazom zastrtom peskom, gazili iscepane stranice ilustrovanih časopisa. S obe strane tiskala se masa i žamorila. Svako je razgovarao sa svakim, dobacujući unakrst besmislice. Čavrljanje je bilo propisano zakonom, kazne za ćutanje ili dijalog bile su strašne. Otac i ja nosili smo krigle i probijali se kroz sumrak. Video sam titl snimljenog razgovora, s jednog od porodičnih skupova u staroj domovini. Tako smo proigravali sistem. Pijani teča je upravo držao veliki kosmički govor. Govorio sam premda sam slutio da me otac ne sluša. Nisam čak bio ni siguran da je to stvarno on, kretao se kao senka i mumlao nešto tek da stvori privid razgovor.

Tek što se vratio iz divljine, teško se privikavao na ovdašnje običaje. Ponosno sam mu tumačio da je jedna od najvećih vrlina podzemlja sloboda koju uživamo. Eto, pre neki dan na vladinom sajtu pojavio se odeljak za registrovanje svemirskog broda. Naravno, niko nije posedovao vasionski brod, ali sistem je pružao slobodu da se takvo vozilo ozvaniči, čak nudilo pet ili šest stotina hiljada subvencije za izradu letelice. Objašnjvavao sam ocu da sam nuklearni analitičar, tačnije radim za kompaniju i analiziram greške prijavljenih, s aspekta nuklearnog postrojenja. Kao, neko napravi prekršaj i onda ja napišem izveštaj o tome šta bi se dogodilo da je taj i taj tu istu grešku napravio u nuklearki i onda se sve to stavi u veliki izveštaj koji je i finalni proizvod kompanije. Šta radite sa tim izveštajima, pitao je otac. Nisam znao da mu kažem, ljutilo me je njegovo pitanje, a opet nije neobično s obzirom na to da je on doskora bio samo običan lovac iz pustinje. Bitno je, kazao sam mu, da je tip koji je pogrešio, dobio otkaz. I treba da ga dobije. Snimljeni stric tražio je još piva, a setio sam se da je u tom trenutku neko zaplakao. To nije ušlo na titl.

Pokušao sam da se našalim i kazao mu da je zamenio pravu krv filmskom, ali ni meni nije bilo smešno. Popeli smo se na poslednju galeriju i seli. Nisu postojali stolovi već dugačke peščane humke, sa klupama. Levo od mene sedela je debeljuškasta devojka raspuštene kose. Na stolu ispred nje skautalo je neko dete što je više ličilo na majmunče. Preko puta stola, pored oca sedela je smežurana baka. Primetila je da je dobro kad su deca tako živahna, ali da bi bilo još bolje kad bi je hranili hranom za pse do sedme godine - za svaki slučaj.

Znao sam da će devojka zagrebuckati po mom zlgobu, što je bio uobičajeni signal da hoće da mi proda seks. Bilo mi je muka, ne od tog čina, već od toga što sam to unapred znao. Setio sam se žene i njenog zabrinutog lica kada sam joj pomenuo otkaze i registraciju svemirskog broda. Na kraju sam se toliko zamislio da nisam ni osetio kada su kandžasti prsti zagrebali moj zglob. Osmehnuo sam se, a devojka je ustuknula. Odmahnuo sam rukom dajući joj znak da ne želim to što nudi. Ipak, bilo mi je žao, pa sam obećao da ću joj naručiti piće. Osvrnuo sam se. Mesto s moje desne strane bilo je prazno, i upravo mu je prilazila vitka bledolika prilika. Bila je to ratnica, crna sjajna kosa bila joj je začešljana u rep, s izbrijanim oko ušiju. Poručio sam pivo i za nju, nije se ni osvrnula. Otac je ustao da ode do šanka oko koga se tiskala gomila. Titlovi su se brzo smenjivali. Tetka je branila sve muškarce. Govorila je da treba imati hrabrosti popeti se na sto i pričati gluposti koje je teča sipao. Volim sve žene, sve bih vas jebo, urlao je teča. Deca su se kikotala, ali ni smeh nije bio na titlu, kao ni plač.

Sad ih razumem. Pomislio sam i uzdrhtao. Znam zašto pišu izveštaje, zašto pristaju da s vladarima opšte putem imejl formulara, zašto prihvataju otkaze i ubijaju se kad ih dobiju. Razumeo sam zašto održavaju grotesku koja ih okružuje.

I zarekao sam se da ću napraviti taj svemirski brod...