R29

Izišao sam iz kuće na trem i strčao niz nekoliko metalnih stepenika. Žurno sam skrenuo desno, ka garaži kad me je nešto udarilo u glavu. Kvrgava orahova grana gurala mi je lišće u usta. Mahnuo sam i skonio granu, te pognut zamakao ispod krova garaže. Otvorio sam kapiju. Tih nekoliko koraka do automobila preseklo je nešto oštro što mi se očešalo o mišicu. Bila je to kineska višnja. Ne mareći za tanak mlaz krvi ušao sam u vozilo i besno zalupio vrata. Prokleto drveće, ceo dan me proganja. Ona kasjija me neprestano pljucka. Pljucka me, eto šta radi. Legnem u ležaljku i umesto da uživam u hladovini i šuštanju lišća ono me pljune, ispusti nekakvu vodicu na mene. Borovi su se namerno sasušili, a iglice im gotovo skamenjene, režu kao žileti. Jeza me uhvati kad pomislim da treba da čupam to jebeno drveće. Smokva štrajkuje, jednom je dala rod i više nikad. Al' ona se bar ne bije. Breskva je najgora, sve ti se čini možeš da prođeš ispod nje, ali odjednom iskrsne nekakva grana i ošine te. Uveče me čupa za kosu i obara mi kapu s glave. Nemam gde da mrdnem, ako krenem ka šupi, opali me s leve strane, ako idem ka dvorištu, uvek mi nekako preti, pa bežeći od grana upadnem u jelu i sav se izbodem. A tu je razapet kabl za struju. Obujmila ga puzavica, ne vidi se u mraku 'oću vrat da slomim. Ne znam zašto tako, ali neće više moći. Od sada ima da slomim svaku granu koja mi se ispreči, pa nek' gleda to drveće da li mu se isplati da zarati samnom...

R28

Uzeo je oblutak i okrenuo ga nekoliko puta, kao da traži neki beleg. Bacio ga je u vodu i potražio sledeći. Debeli prstići prešli su preko šljunka i skopili se oko novog kamička. Izbegao je zeleni staklić mutan od brušenja. Nije uzeo nekoliko pljosnatih, niti onaj džombasti, već samo belutak. Kao da pre toga nijedan oblutak nije postojao prineo ga je, gotovo do nosa i zagledao ga sa svih strana. Ne zato što je bio nezadovoljan izgledom kamička niti zato što nije našao beleg. Nije bio nezadovoljan oblikom. Naprosto ga je bacio u vodu, kao da oblutak baš tamo pripada. Dao se u potragu za novim, uzbuđeno vrteći debelim prstićima.

R27

Rečica se obrušavala u jezerce. Lena je plutala malo podalje od vodopada, tamo gde je površina još bila uspenušana. Voda je bila veoma hladna, ali nije mogla da ugasi vatre koje su gorele u Leni. Leva šaka joj se još pomalo grčila, od domalog prsta preko korena kažiprsta, preko šake do ručnog zgloba. Strujanje u desnoj ruci širilo se naviše i naniže iz lakta. Bradavice su joj bile očvrsle. Ispod naježene kože razlivala se prijatno peckanje, od grudiju ka pleksusu, pa skrećući naglo levo i desno prateći rebra i dijafragmu. Kolebljiva milina poigravala se sa čulom dodira. Leni se činilo da je neko miluje od remena, niz kičmu do repne kosti. Tu su se peckanje i struja stapale sa vrelinom koja je izvirala ispod pupka i širila se niz butine. Činilo joj se da joj kolena bride, kao da se baš tu toplota opet preliva u strujanje koje joj golica listove i pecka prstiće. Povrmeeno bi mahnula nogom, delom da bi se održala na površini, a delom da utaži nagon koji je zahtevao da se dobrano protegne i šutne svom snagom. Bila je žedna. Premda je ispila desetak gutljaja ledene jezerske vode, grlo joj je bilo suvo. Ispucale usne pulsirale su vrelinom. Činilo joj se da su joj uši rumene. Kapci su se zatvarali sami, pozivajući je da utone u san. Možda bi se i odazvala, da joj celo telo nije zahtevalo pokret. Želela je da pliva, trči, skače, leti. Okrenula se i ugledala Ambroza. Gusta seda brada i kosa pokrivale su mu grudi i spuštale se do pupka. Mahao je mlohavim staračkim rukama i pokušavao da tikvom zakloni ud i stidne dlake, takođe osedele. Otromboljena jajca su mu se klatila dok je pokušavao da nađe prolaz do vode. "Je l' mnogo 'ladno?" zaškripao je Amborz. Lena se osmehnula i zaplivala ka obali. "Nije, baš prija..."