Nisam imao više šta da kažem. Gledao sam u more i ćutao. Talasi su navaljivali na stenje i prskali nas finom slanom izmaglicom. Nisi htela da sedneš do mene. Čvrsto si stezala kolena i pravila se da vidiš morsku penu.
A pod vodom, sve je bilo drugačije.
Dala si mi cvetić, a ja tebi pužića i smejali smo se očima, jer drugačije ne može. Držao sam te dok smo se lelujali na dekompresionom zastanku, prešla si mi dlanom preko butine. I ispod pet milimetara neoprenskog ronilačkog odela osetio sam toplinu dodira. Svetlucava svetlost površine igrala se žmurke kroz tvoju razigranu kosu koju je voda vodila. Golicala si mi bradu, pa mi se oteo klokotavi osmeh.
Manometar je pokazivao da je vazduha sve manje i manje. Ušli smo u crvenu zonu. Nazad na površinu na kojoj ćemo opet ćutati. Sedeti na steni razdvojeni. Gledati u more i tiho mu se moliti da nas ponovo spoji.
Wednesday, April 30, 2014
R43
Prebacio sam se preko ramena i štuknuo u zaklon. Iza sebe čuo sam tup zvuk strelica koje se zarivaju u drvo ili zemlju. Napeo sam luk i provirio. Nisam video samostrelce, verovatno su već pripremali oružje, ali sam zato ugledao tri oklopnika kako trče preko poljane. Izdahnuo sam i pokušao da primirim drhtanje. Gotovo da sam sklopio oči. Promakao mi je trenutak kada sam otpustio strelicu. Video sam samo kako se glava jednog od vojnika trza unazad, okrvavljenog šlema iz koga viri peruška strele. Preostala dvojica oklopnika već su bili blizu mog zaklona. Skočio sam unazad i potrčao ka obodu šumarka. Ponovo su zafijukali teški samostrelski projektili. U zaklon me je ispratila kiša iverja. Srećom nije me zakačilo. Nisam imao vremena za precizno nišanjenje. Izvio sam se toliko da strelica proviri i otpustio luk. Drugi oklopnik dobio je strelu baš u pregib oklopa. Spustio se na koleno i odložio mač. Ostao je još jedan. Tek što sam se odbacio od stabla, mač je odzvonio po mestu gde sam se do malopre nalazio. Spustio sam se nisko, gotovo četvoronoške bežao sam dublje u šumu.
"Hvataj tog prvljog goblina!" viknuo je neko iza mene...
"Hvataj tog prvljog goblina!" viknuo je neko iza mene...
Tuesday, April 22, 2014
R42
Imala je široka leđa i obla ramena. Ispod kože meke kao breskvine osećao sam pod prstima snagu. Ne samo snagu ruke koja može da zabaci loptu snažno i precizno tik između rašlji gola. Nazirao sam snagu strasti koju kao da je ublažavao osmejak. Bio je to osmeh koji traži za oproštaj. Ne za neki veliki greh, već za štrpkanje pite pred večeru, skrivanje poslednjeg kolačića i prste zamočene u med.
Nisam mogao da je obgrlim. Premda je, tako krupna, delovala tromo to je bila samo varka. Naučila je da vrda i utekne odbrambenim igračicama. Deo njene mekoće bila je izvesna skliskost. Šaka bi joj se izmigoljila iz moje. Okrenula bi glavu tako da mi poljubac dotakne nežnost iza uha umesto usne. Nije to bila zavodljiva igra ljubavne žmurke.
Iskreno je verovala da ne bi trebalo da mi pripada. Kao da se pribojavala da ću joj se popeti na ta široka leđa, te da će morati da me nosi. Kao da se plašila da ću zariti zube u tu tanku koricu koja deli snagu i sočnost.
Nismo bili dovoljno različiti...
Nisam mogao da je obgrlim. Premda je, tako krupna, delovala tromo to je bila samo varka. Naučila je da vrda i utekne odbrambenim igračicama. Deo njene mekoće bila je izvesna skliskost. Šaka bi joj se izmigoljila iz moje. Okrenula bi glavu tako da mi poljubac dotakne nežnost iza uha umesto usne. Nije to bila zavodljiva igra ljubavne žmurke.
Iskreno je verovala da ne bi trebalo da mi pripada. Kao da se pribojavala da ću joj se popeti na ta široka leđa, te da će morati da me nosi. Kao da se plašila da ću zariti zube u tu tanku koricu koja deli snagu i sočnost.
Nismo bili dovoljno različiti...
R41
Kad si na moru ne osećaš miris mora. Smrdi užarija, smrdi potpalublje, smrde mornari. Tek kad stojiš na plaži, slankasti miomiris golica nozdrve. Odražava se naspram slatkastog mirisa potoka, borova i bobica.
Bubice se roje iznad nepoznatog velebilja. Slade se sokovima koje još nismo kušali. Možda nas iz prikrajka posmatraju nepoznati predatori, akrepi koji nas još nisu ujeli. Ne vidimo oči urođenika koji se pitaju da li da nas napadnu odmah ili da sačekaju da se opustimo i zađemo dublje u kopno.
Svima je na pameti pitanje da li je ova zemlja u koju smo stigli božija ili vražija. Čak i da je božija, niko nije siguran da li je dobro što sečemo grane i prolivamo krv životinja. Da li uzimamo poklonjeno ili skrnavimo sveto?
Da bismo došli na ovu obalu morali smo da podnesemo žrtve. Da li je pramen koji naziremo u daljini kazna ili nagrada. Da li to znači da je ovo ostrvo samo kušnja? Ispit da li smo vredni da stignemo u rajsku zemlju.
Onda je tu i onaj sirup. Slatkost za koju svi strepimo da je otrovna. Mleko još nismo našli, ali med je počeo da teče...
Sunday, April 13, 2014
R40
Sanjao sam nešto, 'ajd sad i vi... kao da je važno šta sam sanjao. Tek, bila je neka buka i fertutma istovremeno sa obe strane sna. Kao da je detonacija deca sa one strane gde je java i gremlina sa one strane gde je san istovremeno probila u moju snosvest.
Dakle, probudio sam se. Ali ne u javu, nego u dublji nivo sna, tamo iza kulisa gde prebivaju glumci moga sna, pa i ja sam kao učesnik njegov. Obreo sam se u hotelu i shvatio da mi je tesno sa drugim glumcima, posebno jer sam bio u sobi sa rođenim bratom koji je nešto uradio i ostavio uključen televizor da svira džez snega. Ustao sam, pomalo omamljen od glavobolje i izišao iz razbarušene sobe. Dočekalo me je uglađeno osoblje engleske škole. Četa batlera. Sve su hteli da mi pokažu, ali pre nego što smo završili u podrumu - gde su bili smešteni špajz, kuhinja i soba za ručavanje u slučaju opasnosti - izmigoljio sam se i izišao u polumrak svakodnevice.
Kamera je promenila ugao, pa sam video sebe kako opuštenim korakom Džejmsa Bonda, recimo Krejga, on mi nikad nije bio simpatičan, idem ka uličici iza hotela, tamo gde su kartoni ižvakane ambalaže, pomije i ljuske od jaja. Kadar je bio tako postavljen da sam video i nebo boje indiga. U uličici sam zatekao grupu gremlina kako skače po pokretnoj polici od debelih čeličnih profila, koja je izgledala kao skup raklji što su pridržavale skrhane boce da se ne raspu. Gremlilni su bili omladinci, dugačkih crnih kosa i ružnozelenih slinavožutih noseva. Dobrano su napali taj metalni užas, da su krhotine ispijenih fanta i oranžada šikljale oko raklji kao krv ranjene zveri.
- Je li bre derani - zapretio sam im staloženim glasom, dok sam palio debelu kratku cigaru - nemoj da bi vam palo na pamet da pravite izgrede večeras. Jasno?
Gledali su me tupavo. Kao da žele da pitaju šta su to derani, šta je to nemoj, šta je to pamet, šta su to izgredi, šta je to večeras, šta je to jasno?
- Dakle, nemoj da bi neko u večeri dok gostujemo da pravi nerede, da se bije sa Novosađanima, trči ulicama noseći zapaljene baklje i da ostavlja kandžaste tragove po onim lepim fasadama...
Klimnuli su glavom i iscerili se otkrivajući igličaste zube, a u okicama sam video sjaj kao da ovo uopšte nije bila pretnja, nego uputstvo šta da rade večeras...
Ma, ko ih jebe... pomislio sam pućkajući. Izgleda da oni nisu krivi ni za buku ni za moju glavobolju. Stoga sam otišao u susedni hotel prateći nekakav vreo trag. Vidite, bio sam kao ona samonavodeća raketa, samo što sam umesto vrelog traga avionskih mlaznica pratio vrelinu izneverenih ljubavi. Dakle, stupio sam u sledeću gostionicu. Kad sam ušao video sam da to nije neki hotel, već bečka poslastičarnica, sva u drvetu i mermeru. Za stolom uz izlog nije sedelo moje društvo. Ostao je samo nekakav toplotni trag, kao da mi više nisu dragi.
Klimnuo sam glavom. Sad sam shvatio ko zajebava. Prošao sam kroz zid poslastičarnice i obreo se u spavaćoj sobi jeftinog hostela. Tri-četiri kreveta bila su raspoređena zlobno zamršeno tako da nisi mogao da pređeš s kraja na kraj sobe, a da ne ugaziš u nečiji prtljag. Zbrci je doprinosio i veliki sto čija je polovina bila prekrivena putnim sendvičima i drugim privremenim predmetima ishrane.
Na jednoj strani kreveta sedela je menadžerka i nemo posmatrala krvavu mrlju koja se širila iz sredine, kao da dušek umire.
- Šta ovo sve znači? - pitao sam ljutito.
- Ja zaslužjem svoju sobu, ja sam glavni glumac - podviknuo sam kao da sam se tek sad setio replike koju bi trebalo da izgovorim.
Pogledala me i osmehnula se nebeskoplavo.
- Naravno da zaslužuješ, idi traži da ti nameste posebnu sobu.
Već sam video sebe kako tumaram hodnicima hotela, a osoblje me izbegava jer nevole te što hoće svoju sobu, a ne zna se ko će to da plati. A ni ja me ne bih takvog voleo.
Trenutak je prošao, a mene mučnina i glavobolja nisu prolazile. Neko je još treskao i lomio negde iz dubina iz ko zna kojih slojeva sna, možda čak i iz podsvesti lično.
- U čemu je problem? - zapitao sam blažim tonom.
- Baba i vuk se biju. Baba nešto hoće, a vuk hoće nešto drugo.
- Dakle... u čemu... je problem... - pitao sam još sporije i još mirnije, ali sa više pretnje u tonu.
Menadžerka se osmehnula i klimnula glavom.
- Nema problema, baba ionako treba da ide da spava, a vuk će biti uredu.
U tom trenutku mi je sinulo ko to pravi problem i već sam hodio uličicama ka brdu na kome je bio zoološki vrt.
Fihijcev, Fihcev, Filancev... nabrajao sam, pokušavajući da se prisetim imena ruskog generala koji je pravio pobunu i tutnjanje u mojoj glavi. Filancev, Frilancev, Filipincev... mrmljao sam namerno pogrešna imena, ne bi li me moja onosvest vratila na pravi put.
Uto sam zašao u jedno dvorište i odlučio da presečem kroz zgradu. Popeću se ovim stepenicama i umesto da idem okolo bloka, proći ću kroz dvorišna vrata u stubište i onda na glavna vrata. Još ću i da izbegnem zombifikovane statiste koje su počeli da se roje sa one strane gde kamera ne hvata.
Pravio sam se da gledam nešto na mobilnom telefonu, premda ga u ruci uopšte nisam držao, niti sam ga imao uz sebe. Na kraju stepenica, na malom tremu pred dvorišna vrata zgarde sedela je crvenokosa devojka sočnih pegavih jagodica. Imala je nešto punija usta i razbarušenu crvenu kosu. Ličila je pomalo na neke glumice i sportiskinje koje sam voleo da vidim. Bila je ogrnuta crnom vunenom pelerinom. Pušila je i razgovarala telefonom, verovatno je tračarila s drugaricom, jer sam čuo tajanstveno prigušivanje. Znate ono... e čućemo se neko nailazi, sve ću ti ispričati kad se vidimo, ne nisam mu popušila i tako to...
Što sam joj bio bliži skretao sam pogled. Ne volim da gledam lepe žene dok prolazim pored njih. Pomisliće svašta, a i neću. Ne dopuštam da me lepota vuče kao magarca za ular. Primetio sam je, kao da sam pa i mogao da ne primetim, i to je dovoljno, šta sam sad dužan još i da je gledam. Neću. Jedan nula za mene.
Otvorio sam vrata i stupio u veoma malu prostoriju. Kao da je pravljena za decu ili patuljke. Takođe, primetio sam da to nije stubište, već stan. Neko se naselio u donjem delu stubišta ka dvorištu i verovatno su tu živeli podnoseći da neka budala, kao ja, povremeno poželi da prekrati put oko bloka... Istovremeno sa ovim saznanjem, iza mene blesnulo je još nešto.
Prepoznavanje.
Pa, ja poznajem ovu ženu. I ona se setila mene. Osmehnula se, skrila telefon negde iza pelerine, ugasila cigaretu. Hej... zvonak glas bivše pojebulje, sada gospođe domaćice i majke troje dece.
Vratio sam se do dovratka i provirio. Izvrnuo sam se od bola kao riba koju ribar pregleda da vidi gde je udica i koliko je duboko zarila. Prineo sam desnu šaku licu i video sam niz zapisa. U dve kolone stajali su nizovi imena. Između njih bile su strelice koje su objašnjavale tokove promašenih ljubavi. Danijela voli Jonasa, Jonas voli Vanesu, Vanesa želi da je sa Larsom, dok on smatra da je Melani bolja prilika, no ona mari samo za Tima, Tim misli da je Dženifer kul, Dženifer je zaljubljena u Kevina, a Kevin je - peder. E, tako nešto samo se jedno ime ponavljalo i to moje, a menjala su se ova između. I ja sam shvatio ko je ta žena.
- Hihi... jao vidi ga... hihi.. ne bih te prepoznala... hihi... udata sam, znaš... - počela je da melje.
Pokrio sam lice rukama i vratio se u normalan položaj, sa nogama na zemlji i to. Onda sam spustio ruke i ponovo odlebdeo u položaj ribe koju otvaraju da joj izvade utrobu i otkače udicu. Setio sam se ko je ta žena. To je ljubav mog života. Bila. I sad dok ovo pričam ne deluje mi da ćete biti uvereni da je to baš ta žena. To je zato što se trag ohladio, ali verujte mi u tom trenutku kada sam je video, ognjevi su mi igrali po licu, a vrela kugla spuštala se do stomaka i nazad do grla. Pekao sam se iznutra. Imao pa nemao - PA IMAO PA NEMAO, tako glasi cela poslovica i to sam proživljavao... Ljubavi moja, evo zapisao sam te na ruci, da te ne zaboravim, čak i u snu da te se setim, najdraža neizvrnuta ljubavi.
- Vidi mi prsten... hihih... malo sam se ugojila... hihihi... 'ajd da te pustim na druga vrata, šta ima sad da se vraćaš.... hihi... taman da malo... hihih... ovo mi je najmlađi sin...
Debil. Izgleda kao gremlin samo što je još mali da ima dugačku kosu i onaj deranski nos.
- Znaš, neko me je malopre (valjda iz režije), pitao kad sam doživeo nešto najbolnije na svetu. I ja sam mu nešto odgovorio i onda je ova scena snimljena. Ali istina je da je ovo nešto najbolnije na svetu što sam doživeo. Ovaj trenutak - kazao sam joj iako sam pretpostavljao da to ništa neće promeniti i da će ona i dalje biti odvratno udata i polako se ukazivati u svom stvarnom obliku, a ne onom u koji ju je oblikovalo moje srce.
- E, sve se dogodilo baš kao u onoj knjizi... kako se zvala... "Odvratne ljubavi"? E, baš u toj hihih... i ne samo meni, nego i mojoj drugarici i njenom dečku, obe smo srele gospodina G. i stvarno da ne poveruješ... hihih... - nastavila je da brblja i pretvara se.
Pretakala se. Najpre su nestali sočni obraščići, a kosa se skratila i izlomila. Onda se sva stanjila i izdužila i na ušima su joj se pojavile lepezaste minđuše. Kao da je gledam kroz rentgen, video sam ogavnost koju kao zaljubljen nikad nisam mogao da uočim. Nisam se penjao stepeništem kroz njenu kuću, već sam se povlačio ispred nakaze koja me je progonila.
- I ta operacija stvarno pomaže, da znaš... hihih.. evo ja sam se preporodila uz moga Žiku.. hihi... ali ta moja drugarica... hihii... sve kao u knjizi... hihi...
Počela je da se pretvara u kostur mačke. Kostur optočen srebrnkastim metalom. Skočila je na tavanicu i držeći se kandžama pratila me dok se penjem stepeništem. Vrat joj je nestao i pretvorio se u metalno crevo, kao od tuša. Glava joj se klatila na toj nestabilnoj cevčici, ali nije prestala da brblja. Sad sam hvalio sve svece što se naša ljubav nije ostvarila. Kakva užasna spodoba.
Otreznio sam se od jeze tek kad sam stupio na stubište. Bilo je mermerno i hromirano, kao podzemlje kakve banke ili stanica metroa. Oko mene bili su ozbiljni poslovni ljudi utegnuti u odela i kompletiće. Pored mene stupila je jedna punačka dama čiji je stas skrivala bunda od crnog krzna, pretvarajući obline u gromade. Pružio sam joj ruku i poveo je. Iza nas kevtala je ona rospija.
- Hihi... to je ta moja drugarica... hihi... i ona je isto kao u knjizi... sve je prošla... hihi...
Zastao sam, osmehnuo se kao pijani baron i primetio:
- Kad sam već zaređao po likovima iz knjige, mogla bi dama da bude sledeća u nizu, zar ne?
Punačka dama pogledala me je tupavo, kao oni gremlini.
Ujeo sam se za jezik.
- Nisam tako mislio, nadam se da će mi dama oprostiti ovaj nesmotreni iskaz. Uveravam vas, bilo je u najboljoj nameri, kao kompliment, predma sad uviđam da je moglo biti shvaćeno veoma, veoma nedolično, te se u tom smislu... izvinjavam - odrecitovao sam i poveo punačku damu ka izlazu iz ovog mermernog podzemlja.
Gde je izlaz, jebote, moram ovu debelu da izvučem odavde i da pobegnem onoj veštici.
- Ah, ovamo - rekao sam i uputio se ka izlazu.
Vrata su se teško otvarala, pa se sa obe strane stvarala gužva od onih koji nisu imali snage sami da ih gurnu. Dok smo hodali ka vratima morao sam nekoliko puta da zastajem da pokažem ovoj debeloj dami kako se pravilno hoda, stalno je vrludala kao da će se preturiti, a nije ni znala kako se pravilno drži džetlmenova ruka... ne tako... kokoši jedna... ja držim dlan, ti ga pratiš.... malo osećaja, alo stočarko...
- Moram da stignem u bolnicu - rekla je kao da misli, žao mi je što ne mogu do tebe gde ćeš me jebati strasno posle čega ću se hvaliti mojoj veštičavoj drugarici da je pobegla iz začaranog kruga i da je umesto da jebucka sporedne, pa čak i glavne likove ona uspela da spopadne pisca lično...
Klimuno sam glavom i uverio je da ću dati sve u svojoj džentlmenskoj moći da je bezbedno sprovedem do voza koji vodi ka bolnici. Što je bilo jedno glupo muško obećanje, jer nisam imao pojma ni gde staje taj voz ni sa koje strane dolazi, niti išta drugo u vezi sa vozovima ovdašnjim...
Peroni su stajali sa obe strane jednotračne pruge. Nalazili su se na pustopoljini, blagoj nizbrdici baš tu gde šina savima. Stajališta su se prepoznavala po nadstrešnici, jer je betonska platforma odavno potonula u mulj što ga je stvorila nepregledna svetina koja se tiskala da uđe u voz preko reda.
- Ja sad... nisam siguran... sa koje strane... vidim ovde piše Avala, a ovamo Beograd, ali nemam pojma gde staje taj tvoj voz i na koju stranu odlazi... - zamuckivao sam.
- Ništa ti ne brini, evo ovde ću ja... - rekla je i pohitala da se sjedini sa svetinom koja se tiskala. Videli su voz kako dolazi i gurali se kao mnoštvo zombija.
Jedan stariji bračni par spopao je damu i počeo da je vuče za prtljag. Govorili su na albanskom pa ih debela nije razumela, ali ja jesam jer sam imao titl.
- Hoće da ti pomognu oko tog kofera, kažu da ništa ne brineš... - potrudio sam se da joj prevedem.
- Ma, ne dolazite u obzir, odbij bre - siktala je i rvala se sa starcima oko prtljaga.
Slegnuo sam ramenima. Više nije moj problem. Okrenuo sam se i nisam video kako pomahnitala svetina kulja iz voza i u voz. Kažem, nisam video, ali kamera jeste, zato i piše ovde tako... o, Bože, naviknite se više na kadriranje snovitog...
Kako se kamera premestila da prati šta ja gledam, između svetine i zida, te između tog zida i mene išla je jedna nasmejana ženica iz moje prošlosti.
- Ehej, gde si ti - viknuo sam, a laknulo mi je što vidim nekog poznatog.
- Ćao - rekla je i nastavila da se osmehuje - Šta radiš ti ovde?
Odmahnuo sam, ma evo pokušavam da se snađem u ovom snu, je l' znaš možda koji voz ide na drugu stranu. Pokazala mi je bradom, na voz koji je upravo ulazio u stanicu iza mene. Mnoštvo naroda već se tiskalo da stane u visini vrata. Ženica me je povela malo ispred perona, izvan dometa nadstrešnice.
- Ja uvek stanem ovde, jer železničar hoće da protera voz malo dalje, pa se prednja vrata otvore ovde gde nema nikoga... - rekla je i pogurnula me u tom smeru.
Prekasno, masa je već nahrupila i sudarala se sa istom takvom masom što je htela da siđe. Udobno zdrobljeni između dve mase, nastavili smo da ćaskamo...
- Ovo je moj trol - pokazala je ponosno.
Jedno malo prehlađeno biće treptalo je ogromnim crnim očima iza debelih stakala naočara. Imalo je jabučastu glavu i crnu slamnatu kosu, te slinav nos. Nisam bio siguran da li se krije u rancu ove ženice ili mu je taj ranac bio telo, tek, strašno je kijao i pokušavao da slamčicom pokupi sav taj želatinozni iscedak.
Pokušao sam da mu pomognem, ali me je ženica prekinula.
- Neka, neka, sam će, ko mu je kriv kad se prejeo bibera.
Osetio sam se osujećenim. Želeo sam da ovoj ženici ispričam ceo svoj život sve od tačke u kojoj smo se rastali do ove ovde tačke duboko u snosvesti, ali ona je samo o tom svom trolu. I onda sam shvatio da nema ni veze, to je ionako kraj sna.
I probudio sam se. Sa strane gde je java, sa ove strane koju delimo. Valjda je to "prava" strana. I pohitao sam da sve zapišem, premda se trag već hladio. I to je to. Uspeo sam. Manje više. To vam je kao pozorište, ne vredi ni da se prepriča ni da se snimi, morali biste da budete tamo baš tad u sali da biste doživeli sve.
Jebiga.
Dakle, probudio sam se. Ali ne u javu, nego u dublji nivo sna, tamo iza kulisa gde prebivaju glumci moga sna, pa i ja sam kao učesnik njegov. Obreo sam se u hotelu i shvatio da mi je tesno sa drugim glumcima, posebno jer sam bio u sobi sa rođenim bratom koji je nešto uradio i ostavio uključen televizor da svira džez snega. Ustao sam, pomalo omamljen od glavobolje i izišao iz razbarušene sobe. Dočekalo me je uglađeno osoblje engleske škole. Četa batlera. Sve su hteli da mi pokažu, ali pre nego što smo završili u podrumu - gde su bili smešteni špajz, kuhinja i soba za ručavanje u slučaju opasnosti - izmigoljio sam se i izišao u polumrak svakodnevice.
Kamera je promenila ugao, pa sam video sebe kako opuštenim korakom Džejmsa Bonda, recimo Krejga, on mi nikad nije bio simpatičan, idem ka uličici iza hotela, tamo gde su kartoni ižvakane ambalaže, pomije i ljuske od jaja. Kadar je bio tako postavljen da sam video i nebo boje indiga. U uličici sam zatekao grupu gremlina kako skače po pokretnoj polici od debelih čeličnih profila, koja je izgledala kao skup raklji što su pridržavale skrhane boce da se ne raspu. Gremlilni su bili omladinci, dugačkih crnih kosa i ružnozelenih slinavožutih noseva. Dobrano su napali taj metalni užas, da su krhotine ispijenih fanta i oranžada šikljale oko raklji kao krv ranjene zveri.
- Je li bre derani - zapretio sam im staloženim glasom, dok sam palio debelu kratku cigaru - nemoj da bi vam palo na pamet da pravite izgrede večeras. Jasno?
Gledali su me tupavo. Kao da žele da pitaju šta su to derani, šta je to nemoj, šta je to pamet, šta su to izgredi, šta je to večeras, šta je to jasno?
- Dakle, nemoj da bi neko u večeri dok gostujemo da pravi nerede, da se bije sa Novosađanima, trči ulicama noseći zapaljene baklje i da ostavlja kandžaste tragove po onim lepim fasadama...
Klimnuli su glavom i iscerili se otkrivajući igličaste zube, a u okicama sam video sjaj kao da ovo uopšte nije bila pretnja, nego uputstvo šta da rade večeras...
Ma, ko ih jebe... pomislio sam pućkajući. Izgleda da oni nisu krivi ni za buku ni za moju glavobolju. Stoga sam otišao u susedni hotel prateći nekakav vreo trag. Vidite, bio sam kao ona samonavodeća raketa, samo što sam umesto vrelog traga avionskih mlaznica pratio vrelinu izneverenih ljubavi. Dakle, stupio sam u sledeću gostionicu. Kad sam ušao video sam da to nije neki hotel, već bečka poslastičarnica, sva u drvetu i mermeru. Za stolom uz izlog nije sedelo moje društvo. Ostao je samo nekakav toplotni trag, kao da mi više nisu dragi.
Klimnuo sam glavom. Sad sam shvatio ko zajebava. Prošao sam kroz zid poslastičarnice i obreo se u spavaćoj sobi jeftinog hostela. Tri-četiri kreveta bila su raspoređena zlobno zamršeno tako da nisi mogao da pređeš s kraja na kraj sobe, a da ne ugaziš u nečiji prtljag. Zbrci je doprinosio i veliki sto čija je polovina bila prekrivena putnim sendvičima i drugim privremenim predmetima ishrane.
Na jednoj strani kreveta sedela je menadžerka i nemo posmatrala krvavu mrlju koja se širila iz sredine, kao da dušek umire.
- Šta ovo sve znači? - pitao sam ljutito.
- Ja zaslužjem svoju sobu, ja sam glavni glumac - podviknuo sam kao da sam se tek sad setio replike koju bi trebalo da izgovorim.
Pogledala me i osmehnula se nebeskoplavo.
- Naravno da zaslužuješ, idi traži da ti nameste posebnu sobu.
Već sam video sebe kako tumaram hodnicima hotela, a osoblje me izbegava jer nevole te što hoće svoju sobu, a ne zna se ko će to da plati. A ni ja me ne bih takvog voleo.
Trenutak je prošao, a mene mučnina i glavobolja nisu prolazile. Neko je još treskao i lomio negde iz dubina iz ko zna kojih slojeva sna, možda čak i iz podsvesti lično.
- U čemu je problem? - zapitao sam blažim tonom.
- Baba i vuk se biju. Baba nešto hoće, a vuk hoće nešto drugo.
- Dakle... u čemu... je problem... - pitao sam još sporije i još mirnije, ali sa više pretnje u tonu.
Menadžerka se osmehnula i klimnula glavom.
- Nema problema, baba ionako treba da ide da spava, a vuk će biti uredu.
U tom trenutku mi je sinulo ko to pravi problem i već sam hodio uličicama ka brdu na kome je bio zoološki vrt.
Fihijcev, Fihcev, Filancev... nabrajao sam, pokušavajući da se prisetim imena ruskog generala koji je pravio pobunu i tutnjanje u mojoj glavi. Filancev, Frilancev, Filipincev... mrmljao sam namerno pogrešna imena, ne bi li me moja onosvest vratila na pravi put.
Uto sam zašao u jedno dvorište i odlučio da presečem kroz zgradu. Popeću se ovim stepenicama i umesto da idem okolo bloka, proći ću kroz dvorišna vrata u stubište i onda na glavna vrata. Još ću i da izbegnem zombifikovane statiste koje su počeli da se roje sa one strane gde kamera ne hvata.
Pravio sam se da gledam nešto na mobilnom telefonu, premda ga u ruci uopšte nisam držao, niti sam ga imao uz sebe. Na kraju stepenica, na malom tremu pred dvorišna vrata zgarde sedela je crvenokosa devojka sočnih pegavih jagodica. Imala je nešto punija usta i razbarušenu crvenu kosu. Ličila je pomalo na neke glumice i sportiskinje koje sam voleo da vidim. Bila je ogrnuta crnom vunenom pelerinom. Pušila je i razgovarala telefonom, verovatno je tračarila s drugaricom, jer sam čuo tajanstveno prigušivanje. Znate ono... e čućemo se neko nailazi, sve ću ti ispričati kad se vidimo, ne nisam mu popušila i tako to...
Što sam joj bio bliži skretao sam pogled. Ne volim da gledam lepe žene dok prolazim pored njih. Pomisliće svašta, a i neću. Ne dopuštam da me lepota vuče kao magarca za ular. Primetio sam je, kao da sam pa i mogao da ne primetim, i to je dovoljno, šta sam sad dužan još i da je gledam. Neću. Jedan nula za mene.
Otvorio sam vrata i stupio u veoma malu prostoriju. Kao da je pravljena za decu ili patuljke. Takođe, primetio sam da to nije stubište, već stan. Neko se naselio u donjem delu stubišta ka dvorištu i verovatno su tu živeli podnoseći da neka budala, kao ja, povremeno poželi da prekrati put oko bloka... Istovremeno sa ovim saznanjem, iza mene blesnulo je još nešto.
Prepoznavanje.
Pa, ja poznajem ovu ženu. I ona se setila mene. Osmehnula se, skrila telefon negde iza pelerine, ugasila cigaretu. Hej... zvonak glas bivše pojebulje, sada gospođe domaćice i majke troje dece.
Vratio sam se do dovratka i provirio. Izvrnuo sam se od bola kao riba koju ribar pregleda da vidi gde je udica i koliko je duboko zarila. Prineo sam desnu šaku licu i video sam niz zapisa. U dve kolone stajali su nizovi imena. Između njih bile su strelice koje su objašnjavale tokove promašenih ljubavi. Danijela voli Jonasa, Jonas voli Vanesu, Vanesa želi da je sa Larsom, dok on smatra da je Melani bolja prilika, no ona mari samo za Tima, Tim misli da je Dženifer kul, Dženifer je zaljubljena u Kevina, a Kevin je - peder. E, tako nešto samo se jedno ime ponavljalo i to moje, a menjala su se ova između. I ja sam shvatio ko je ta žena.
- Hihi... jao vidi ga... hihi.. ne bih te prepoznala... hihi... udata sam, znaš... - počela je da melje.
Pokrio sam lice rukama i vratio se u normalan položaj, sa nogama na zemlji i to. Onda sam spustio ruke i ponovo odlebdeo u položaj ribe koju otvaraju da joj izvade utrobu i otkače udicu. Setio sam se ko je ta žena. To je ljubav mog života. Bila. I sad dok ovo pričam ne deluje mi da ćete biti uvereni da je to baš ta žena. To je zato što se trag ohladio, ali verujte mi u tom trenutku kada sam je video, ognjevi su mi igrali po licu, a vrela kugla spuštala se do stomaka i nazad do grla. Pekao sam se iznutra. Imao pa nemao - PA IMAO PA NEMAO, tako glasi cela poslovica i to sam proživljavao... Ljubavi moja, evo zapisao sam te na ruci, da te ne zaboravim, čak i u snu da te se setim, najdraža neizvrnuta ljubavi.
- Vidi mi prsten... hihih... malo sam se ugojila... hihihi... 'ajd da te pustim na druga vrata, šta ima sad da se vraćaš.... hihi... taman da malo... hihih... ovo mi je najmlađi sin...
Debil. Izgleda kao gremlin samo što je još mali da ima dugačku kosu i onaj deranski nos.
- Znaš, neko me je malopre (valjda iz režije), pitao kad sam doživeo nešto najbolnije na svetu. I ja sam mu nešto odgovorio i onda je ova scena snimljena. Ali istina je da je ovo nešto najbolnije na svetu što sam doživeo. Ovaj trenutak - kazao sam joj iako sam pretpostavljao da to ništa neće promeniti i da će ona i dalje biti odvratno udata i polako se ukazivati u svom stvarnom obliku, a ne onom u koji ju je oblikovalo moje srce.
- E, sve se dogodilo baš kao u onoj knjizi... kako se zvala... "Odvratne ljubavi"? E, baš u toj hihih... i ne samo meni, nego i mojoj drugarici i njenom dečku, obe smo srele gospodina G. i stvarno da ne poveruješ... hihih... - nastavila je da brblja i pretvara se.
Pretakala se. Najpre su nestali sočni obraščići, a kosa se skratila i izlomila. Onda se sva stanjila i izdužila i na ušima su joj se pojavile lepezaste minđuše. Kao da je gledam kroz rentgen, video sam ogavnost koju kao zaljubljen nikad nisam mogao da uočim. Nisam se penjao stepeništem kroz njenu kuću, već sam se povlačio ispred nakaze koja me je progonila.
- I ta operacija stvarno pomaže, da znaš... hihih.. evo ja sam se preporodila uz moga Žiku.. hihi... ali ta moja drugarica... hihii... sve kao u knjizi... hihi...
Počela je da se pretvara u kostur mačke. Kostur optočen srebrnkastim metalom. Skočila je na tavanicu i držeći se kandžama pratila me dok se penjem stepeništem. Vrat joj je nestao i pretvorio se u metalno crevo, kao od tuša. Glava joj se klatila na toj nestabilnoj cevčici, ali nije prestala da brblja. Sad sam hvalio sve svece što se naša ljubav nije ostvarila. Kakva užasna spodoba.
Otreznio sam se od jeze tek kad sam stupio na stubište. Bilo je mermerno i hromirano, kao podzemlje kakve banke ili stanica metroa. Oko mene bili su ozbiljni poslovni ljudi utegnuti u odela i kompletiće. Pored mene stupila je jedna punačka dama čiji je stas skrivala bunda od crnog krzna, pretvarajući obline u gromade. Pružio sam joj ruku i poveo je. Iza nas kevtala je ona rospija.
- Hihi... to je ta moja drugarica... hihi... i ona je isto kao u knjizi... sve je prošla... hihi...
Zastao sam, osmehnuo se kao pijani baron i primetio:
- Kad sam već zaređao po likovima iz knjige, mogla bi dama da bude sledeća u nizu, zar ne?
Punačka dama pogledala me je tupavo, kao oni gremlini.
Ujeo sam se za jezik.
- Nisam tako mislio, nadam se da će mi dama oprostiti ovaj nesmotreni iskaz. Uveravam vas, bilo je u najboljoj nameri, kao kompliment, predma sad uviđam da je moglo biti shvaćeno veoma, veoma nedolično, te se u tom smislu... izvinjavam - odrecitovao sam i poveo punačku damu ka izlazu iz ovog mermernog podzemlja.
Gde je izlaz, jebote, moram ovu debelu da izvučem odavde i da pobegnem onoj veštici.
- Ah, ovamo - rekao sam i uputio se ka izlazu.
Vrata su se teško otvarala, pa se sa obe strane stvarala gužva od onih koji nisu imali snage sami da ih gurnu. Dok smo hodali ka vratima morao sam nekoliko puta da zastajem da pokažem ovoj debeloj dami kako se pravilno hoda, stalno je vrludala kao da će se preturiti, a nije ni znala kako se pravilno drži džetlmenova ruka... ne tako... kokoši jedna... ja držim dlan, ti ga pratiš.... malo osećaja, alo stočarko...
- Moram da stignem u bolnicu - rekla je kao da misli, žao mi je što ne mogu do tebe gde ćeš me jebati strasno posle čega ću se hvaliti mojoj veštičavoj drugarici da je pobegla iz začaranog kruga i da je umesto da jebucka sporedne, pa čak i glavne likove ona uspela da spopadne pisca lično...
Klimuno sam glavom i uverio je da ću dati sve u svojoj džentlmenskoj moći da je bezbedno sprovedem do voza koji vodi ka bolnici. Što je bilo jedno glupo muško obećanje, jer nisam imao pojma ni gde staje taj voz ni sa koje strane dolazi, niti išta drugo u vezi sa vozovima ovdašnjim...
Peroni su stajali sa obe strane jednotračne pruge. Nalazili su se na pustopoljini, blagoj nizbrdici baš tu gde šina savima. Stajališta su se prepoznavala po nadstrešnici, jer je betonska platforma odavno potonula u mulj što ga je stvorila nepregledna svetina koja se tiskala da uđe u voz preko reda.
- Ja sad... nisam siguran... sa koje strane... vidim ovde piše Avala, a ovamo Beograd, ali nemam pojma gde staje taj tvoj voz i na koju stranu odlazi... - zamuckivao sam.
- Ništa ti ne brini, evo ovde ću ja... - rekla je i pohitala da se sjedini sa svetinom koja se tiskala. Videli su voz kako dolazi i gurali se kao mnoštvo zombija.
Jedan stariji bračni par spopao je damu i počeo da je vuče za prtljag. Govorili su na albanskom pa ih debela nije razumela, ali ja jesam jer sam imao titl.
- Hoće da ti pomognu oko tog kofera, kažu da ništa ne brineš... - potrudio sam se da joj prevedem.
- Ma, ne dolazite u obzir, odbij bre - siktala je i rvala se sa starcima oko prtljaga.
Slegnuo sam ramenima. Više nije moj problem. Okrenuo sam se i nisam video kako pomahnitala svetina kulja iz voza i u voz. Kažem, nisam video, ali kamera jeste, zato i piše ovde tako... o, Bože, naviknite se više na kadriranje snovitog...
Kako se kamera premestila da prati šta ja gledam, između svetine i zida, te između tog zida i mene išla je jedna nasmejana ženica iz moje prošlosti.
- Ehej, gde si ti - viknuo sam, a laknulo mi je što vidim nekog poznatog.
- Ćao - rekla je i nastavila da se osmehuje - Šta radiš ti ovde?
Odmahnuo sam, ma evo pokušavam da se snađem u ovom snu, je l' znaš možda koji voz ide na drugu stranu. Pokazala mi je bradom, na voz koji je upravo ulazio u stanicu iza mene. Mnoštvo naroda već se tiskalo da stane u visini vrata. Ženica me je povela malo ispred perona, izvan dometa nadstrešnice.
- Ja uvek stanem ovde, jer železničar hoće da protera voz malo dalje, pa se prednja vrata otvore ovde gde nema nikoga... - rekla je i pogurnula me u tom smeru.
Prekasno, masa je već nahrupila i sudarala se sa istom takvom masom što je htela da siđe. Udobno zdrobljeni između dve mase, nastavili smo da ćaskamo...
- Ovo je moj trol - pokazala je ponosno.
Jedno malo prehlađeno biće treptalo je ogromnim crnim očima iza debelih stakala naočara. Imalo je jabučastu glavu i crnu slamnatu kosu, te slinav nos. Nisam bio siguran da li se krije u rancu ove ženice ili mu je taj ranac bio telo, tek, strašno je kijao i pokušavao da slamčicom pokupi sav taj želatinozni iscedak.
Pokušao sam da mu pomognem, ali me je ženica prekinula.
- Neka, neka, sam će, ko mu je kriv kad se prejeo bibera.
Osetio sam se osujećenim. Želeo sam da ovoj ženici ispričam ceo svoj život sve od tačke u kojoj smo se rastali do ove ovde tačke duboko u snosvesti, ali ona je samo o tom svom trolu. I onda sam shvatio da nema ni veze, to je ionako kraj sna.
I probudio sam se. Sa strane gde je java, sa ove strane koju delimo. Valjda je to "prava" strana. I pohitao sam da sve zapišem, premda se trag već hladio. I to je to. Uspeo sam. Manje više. To vam je kao pozorište, ne vredi ni da se prepriča ni da se snimi, morali biste da budete tamo baš tad u sali da biste doživeli sve.
Jebiga.
Friday, April 11, 2014
R39
Volim drumove. Mogao bi ceo život da provedem u kolima. Sećam se kad sam išao severom Italije ka Švajcarskoj. Nema evra u džepu, nemam ni za putarinu. A Italijani imaju onaj sistem elektronske naplate. Nema zaustavljanja, samo projuriš. Namestim se malo ispred rampe i čekam ih. Čim se zalete, ja odmah iza njih i prođem. Tako sam išao sve do Milana. Onda krenem na sever. Divni auto putevi. Četiri-pet traka u svakom pravcu. Nigde nikoga. Nagazim jaguara i gledam ka snežnim vrhovima koji kao da se izdižu iz ravnice. Divni predeli. Ali pustoš. Čekao sam nekoliko sati da se pojavi bilo ko da opet projurim kroz rampu. Sad i da hoću ne mogu na rampu, jer nemam karticu da sam se uključio u Milanu. Čekam, čekam, a smrkava se. Tek u suton ulovim jednu Italijanku u belom volvou. Ostavim tu poslednju rampu iza sebe i udahnem duboko, kao da već mogu da osetim oštar vazduh Švajcarske.
R38
Lars Lisac poljubio je ženu i izišao iz kolibe. Dotegao je ranac i osmehnuo se proleću. Prošao je pored kolibe Macanovića i zazviždao. Razmaknuvši niske perlica pojavila se mačkasta glavica gospođe Mirmite. Osmehnula se i mahnula.
- Evo samo da ostavim doručak Buzanu, pa krećemo. Kuda ćemo danas?
- Mislio sam na greben, tamo sam juče započeo, pa... da nastavim.
Mirmita je klimnula glavom i nestala iza zastora od resica. Pojavila se pre nego što je Lars odcunjao daleko. Zatekla ga je uz kočiju gospodina Protera.
- Pozdrav gospon Miškoviću - zamjaukala je.
U laganim karucama u koje su bila upregnuta dva rundava pčelca sivodlaki mišoobrazni Proter pokušavao je da održi ravnotežu.
- Uzdravlje - cikujnuo je.
- Ništa ne brinite, gazda Pro, bićemo na grebenu, ako nešto zatreba - rekao je Lars.
Mirmita je već hitala uz stazicu što je vodila ka severnoj strani. Nije volela pčelce. Bila je previše ponosna da prizna da ih se plaši. "To krzno im je, nekako, neprirodno... fuj" govorila je sebi.
- Onda, vidimo se... - doviknuo je Miškoviću lisac i požurio da pristigne drugaricu.
- Evo samo da ostavim doručak Buzanu, pa krećemo. Kuda ćemo danas?
- Mislio sam na greben, tamo sam juče započeo, pa... da nastavim.
Mirmita je klimnula glavom i nestala iza zastora od resica. Pojavila se pre nego što je Lars odcunjao daleko. Zatekla ga je uz kočiju gospodina Protera.
- Pozdrav gospon Miškoviću - zamjaukala je.
U laganim karucama u koje su bila upregnuta dva rundava pčelca sivodlaki mišoobrazni Proter pokušavao je da održi ravnotežu.
- Uzdravlje - cikujnuo je.
- Ništa ne brinite, gazda Pro, bićemo na grebenu, ako nešto zatreba - rekao je Lars.
Mirmita je već hitala uz stazicu što je vodila ka severnoj strani. Nije volela pčelce. Bila je previše ponosna da prizna da ih se plaši. "To krzno im je, nekako, neprirodno... fuj" govorila je sebi.
- Onda, vidimo se... - doviknuo je Miškoviću lisac i požurio da pristigne drugaricu.
R37
Iz šume je izašao stvor. Čak i pogrbljen bio je viši od najvišeg čoveka. Tamna koža boje kestena bila je prekrivena većim i manjim kvrgama. Gubica mu je bila obrasla mahovinastom dlakom. Oči su mu bile sitne i zakrvavljene, a nos tanak i izdužen tako da mu je padao preko usta. Palacao je ljubičastim jezikom između reda šiljatih zuba.
Stražare je obuzela jeza. Saplitali su se jedan preko drugog. Oborili su kazan. Zasiktala je logorska vatra pramenovima pare.
Učitelj je spustio zdelicu i štap. Kira je odskočila i zbacila bluzu sa ramena. Uz tresak i krljanje trol se zaleteo u zid tvrđave. Učitelj je potrčao ka obodu šume. Stražari su se izgubili u ustima gradske kapije. Kira ih je ispratila pogledom i pohitala za učiteljem.
Stražare je obuzela jeza. Saplitali su se jedan preko drugog. Oborili su kazan. Zasiktala je logorska vatra pramenovima pare.
Učitelj je spustio zdelicu i štap. Kira je odskočila i zbacila bluzu sa ramena. Uz tresak i krljanje trol se zaleteo u zid tvrđave. Učitelj je potrčao ka obodu šume. Stražari su se izgubili u ustima gradske kapije. Kira ih je ispratila pogledom i pohitala za učiteljem.
Subscribe to:
Posts (Atom)