R39

Volim drumove. Mogao bi ceo život da provedem u kolima. Sećam se kad sam išao severom Italije ka Švajcarskoj. Nema evra u džepu, nemam ni za putarinu. A Italijani imaju onaj sistem elektronske naplate. Nema zaustavljanja, samo projuriš. Namestim se malo ispred rampe i čekam ih. Čim se zalete, ja odmah iza njih i prođem. Tako sam išao sve do Milana. Onda krenem na sever. Divni auto putevi. Četiri-pet traka u svakom pravcu. Nigde nikoga. Nagazim jaguara i gledam ka snežnim vrhovima koji kao da se izdižu iz ravnice. Divni predeli. Ali pustoš. Čekao sam nekoliko sati da se pojavi bilo ko da opet projurim kroz rampu. Sad i da hoću ne mogu na rampu, jer nemam karticu da sam se uključio u Milanu. Čekam, čekam, a smrkava se. Tek u suton ulovim jednu Italijanku u belom volvou. Ostavim tu poslednju rampu iza sebe i udahnem duboko, kao da već mogu da osetim oštar vazduh Švajcarske.