Imala je široka leđa i obla ramena. Ispod kože meke kao breskvine osećao sam pod prstima snagu. Ne samo snagu ruke koja može da zabaci loptu snažno i precizno tik između rašlji gola. Nazirao sam snagu strasti koju kao da je ublažavao osmejak. Bio je to osmeh koji traži za oproštaj. Ne za neki veliki greh, već za štrpkanje pite pred večeru, skrivanje poslednjeg kolačića i prste zamočene u med.
Nisam mogao da je obgrlim. Premda je, tako krupna, delovala tromo to je bila samo varka. Naučila je da vrda i utekne odbrambenim igračicama. Deo njene mekoće bila je izvesna skliskost. Šaka bi joj se izmigoljila iz moje. Okrenula bi glavu tako da mi poljubac dotakne nežnost iza uha umesto usne. Nije to bila zavodljiva igra ljubavne žmurke.
Iskreno je verovala da ne bi trebalo da mi pripada. Kao da se pribojavala da ću joj se popeti na ta široka leđa, te da će morati da me nosi. Kao da se plašila da ću zariti zube u tu tanku koricu koja deli snagu i sočnost.
Nismo bili dovoljno različiti...
No comments:
Post a Comment