R35

Svršili smo. Nešto si viknula, nešto sam prostenjao. Sad još vreli i znojavi ležimo izgužvani. Srećan sam. Što si tako sočna. Što znaš gde da me ugrizeš i kada. Što imaš kovrdžavu kosu što miriše na šampon od kopriva. Što imaš mekane majice uvek dovoljno široke da ti vidim nabujalost. Što si samo meni lepa.

Dohvataš paklicu i uzimaš cigaretu. Gledam te pomalo začuđeno. Pališ je i žudno udišeš dim. Osmehuješ mi se.

"Nisi znao da pušim?" pitaš me.
Odmahujem glavom.

"Ništa, ti, ne znaš", uzdahneš.
Sležem ramenima i osmehnem ti se.

"Je l' znaš koliko smo već zajedno?" pitaš me.
Osmeh mi se razvejava kao i dim tvoje cigarete.

"Je l' znaš koji mi je omiljeni film? Šta najviše volim da jedem? Kako mi se zove sestra?"
"To znam", požurujem da potvrdim.
"I šta još znaš?"
Treseš pepeo u čašu na stočiću pored kreveta. Mrštim se. Ne priliči ti. Toliko znam.

"Znaš li bar koliko imam godina?"
Valjda, isto koliko i ja? U istu smo školu išli, kasnije u različite gimnazije, ali u isto vreme smo upisali fakultet.

"Ne možemo više ovako", kažeš posle duge tišine.
"Biljana, šta sam uradio? Šta sad ne valja?"
"Ne želim da živim pored tebe, kao duh."
"Kakav život, pa... zabavljamo se."
"Samo meni više nije zabavno."
"Pa, dobro, što si takva. Popraviću se."
"To si rekao i za moj rođendan, pa evo ništa."
"Kako ništa?"
"Završiću fakultet, a ti si još na prvoj godini..."
"...drugoj."
"Dobro, drugoj. Ne mogu više da te nosim."

Više me boli to što znam o čemu govoriš, nego što me ostavljaš. To ću prežaliti kasnije, dok budem trčao zemunskim kejom i pokušavao da ispljunem kuglu vrelog mulja koja će mi se prevrtati po dušniku.

R34

Neko bi rekao da je u stanu tišina. Čuje se, međutim, klatno. Otkucava krupne sekunde. One sitne broji sat u šporetu. Secka ih. Osim toga, škripuće i stolica na kojoj se klati mršava ženica. Čita neku knjigu i povremeno namakne naočare na nos. To je Ana. Nosi ružičaste patofnice u obliku zeke. Nema čarape, a sveže je depilirana, pa joj se koža presijava. Da nije koščata mogla bi da bude, u rasprostranjenom gledištu, lepa ženska noga. Nosi vunenu haljinu svetle boje koja joj seže do kolena. Staromodnu, ali udobnu i praktičnu. Ogrnula je tkanu pelerinu crne boje preko izbledele plišane pidžame koja je nekad bila žuta.

Sedeće tako satima.

Otvoriću vrata i ućiću u stan. Okačiću kaput u predsoblju i odložiti aktovku. Biću premoren. Trudiću se da budem vedar. Osmeh će mi biti ulupan, ali postojan. Pitaću šta ima za večeru. Neću sačekati odgovor. Otići ću u kuhinju i praviti se da ne čujem odvratno seckanje sata u šporetu. Takođe ću prenbreći to što je frižider opustošen, a neko ko je za to zadužen nije bio u nabavci. Od ovoga i onoga skuvaću omlet. Izneću ga u dnevnu sobu. Ješću za stolom. Ana će tražiti da joj tanjir spustim pored stolice za ljuljanje. Ostaviće pola. Odneću ostatke u kuhinju i tamo ih pojesti, a posuđe staviti na poveću gomilu u sudoperi. Ulupan, ali nasmejan, prešao sam u kupatilo. Tuširao sam se dugo. Omamljen vrelinom uvukao sam se u krevet pored studene Ane.

Eto, zato nismo nikada bili zajedno.

R33

Iznenađujuće je kako si uopšte htela da pođeš samnom posle toliko godina. Možda te je začudila moja hrabra odluka da upišem eksperimentalnu školu. Ložila si se na te stvari, iako si uvek muvala kapitene rukometnog tima. Možda ti je nedostajala pažnja. Znam da sam počesto preterivao, ali ipak. Davao sam ti svakoga dana dodatni razlog da se osećaš kao boginja. Lukava si uvek bila. Možda si proračunala da ću biti dobar i poslušan muž? Nismo nikad bili momak i devojka. Još od prvog trenutka kad smo se sreli na fakultetu i popili zajedno kafu. Ni kad smo se ljubili u mraku, ni kad si mi dala da ti gnjavim dojke. Ni kad si se uselila, ni kad smo slomili onaj stočić na koji smo se prevrnuli sa kreveta. Sve je to bilo ispunjavanje forme i premda mi se činilo stvarno, sve to je bila samo putanja. Nije ti smetalo što je strast vrlo brzo izgorela. Začudo, to nije bio kraj. Iza strasti ostalo je nešto još snažnije što nas je vezivalo. Tvoj proračun i moja čežnja. Glupa nada da će se nešto dogoditi. Da ćeš me ugledati. Ili bar da će se u mene vratiti ona žudnja koju sam za tebe gajio deceniju i po. Možda je trebalo da budemo pametniji oboje? Par iz osnovne škole, pa to je gotovo filmski kliše propasti. Ne kažem, nekome je možda baš to recept, ali takvi se drže čvrsto jedno za drugo. Kod nas ništa nije bilo takvo, sve je bilo penasto i stastavljeno od zabluda i obmana. Ne, ne krivim te. Dobio sam to što sam tražio, samo gotovo uvek to nije ono što sam hteo. Još jednom zbogom, seljanko jedna.

R32

Ne mogu da vam kažem mnogo toga o Barbari. Nije da je se ne sećam. Štaviše, dobro pamtim guste smeđe uvojke, zabrinuto lice istaknutih jagodica, oči boje čokolade. Sećam se i zelene plisirane suknje, belih čarapa i jesenjih cipelica marke kikers, kao i crvenog blejzera koji je pokušavala da zatvori prekrštenim rukama. Razgovarali smo na pola puta između muzičke i osnovne škole. Bio sam zatečen. Obraćala mi se kao neko koga bi trebalo da poznajem. Govorila je brzo i zapitkivala, premda je sve odgovore znala i obznanjivala ih pre nego što bih uspeo da joj uzvratim na pitanje. Tog susreta se spominjem kao neobičnog trenutka, kao da je Barbara upala u njega iz budućnosti ili iz druge dimenzije. Možda sam u njenoj uspomeni traka koja se prekinula, ali za mene je, nažalost, bila samo tačkica koja je provejala. A da sam je dočekao posle solfeđa i poneo joj torbu do kuće? Da li bih je nešto pitao? Verujem da koračajući pored nje ne bih bio usplahiren kao u blizini ostalih devojčica. Primetio bih da miriše na zovu. Voleo bih da joj posmatram prste dok vadi maramicu iz tašnice. Obrisala bi dlanove, a ubrus bi nestao kao da i sam zna da mu tako zgužvanom nije mesto uz damu. Da li bismo tako hodali do svih drugih škola? Da li bi sedela uz mene dok ne razumem rimsko pravo i tako divno mirisala na džem od kajsija i pržene bademe? Da li bi isto onako ljupko uzdisala, zabrinuta? Dokle bi izdržala? Da li bi se, teška srca, rastala od mene ili bih sam naprosto nestao kao zgužvana maramica?

R31

Posle smo jedno drugom ostali uspomena sa fotografija iz obdaništa. Sreo sam je jednom nakratko u parku. U kraju su bile dve osnovne škole, naravno, završili smo u različitim. To nije ispalo tako loše, jer smo upisali istu srednju. Najezda đaka iz unutrašnjosti, kovitlac naglasaka i nenzanaca uputila nas je jedno na drugo. Isprva samo na odmorima, u razmeni osmeha, srkutanju kafice i jadanjima. Kad je škola prestala da joj bude bauk izbledla su obredna ćaskanja, a i osmesi su se proredili. Čekao sam da napravi korak. Sklonio se u stranu da joj pružim prostora. Mislio sam da će me potražiti. Možda i bi da me nije zahvatila jedna od onih što su došle iz sela u grad. Naučila je da se šminka, oljuštila stid od muškog kao zmija kožicu i pokupila me kao kombajn zreo kukuruz tamo u njenom zavičaju. Trapavo sam krio da se zabavljam sa urbanizovanom seljačnicom, hteo da tumačim svaki pogled moje ljubavi iz detinjstva kao prezir. Ali nije bilo tako. Naprosto smo se prerano sreli. Sve ono milo što se rodi u godinama pre osvešćenosti otpada kao mlečni zubi. Nije mu dato da opstoji. Deo je prirodnog poretka da umre. Kao žabe koje nemaju uspomene punoglavca, zaboravili smo jedno na drugo.