R32

Ne mogu da vam kažem mnogo toga o Barbari. Nije da je se ne sećam. Štaviše, dobro pamtim guste smeđe uvojke, zabrinuto lice istaknutih jagodica, oči boje čokolade. Sećam se i zelene plisirane suknje, belih čarapa i jesenjih cipelica marke kikers, kao i crvenog blejzera koji je pokušavala da zatvori prekrštenim rukama. Razgovarali smo na pola puta između muzičke i osnovne škole. Bio sam zatečen. Obraćala mi se kao neko koga bi trebalo da poznajem. Govorila je brzo i zapitkivala, premda je sve odgovore znala i obznanjivala ih pre nego što bih uspeo da joj uzvratim na pitanje. Tog susreta se spominjem kao neobičnog trenutka, kao da je Barbara upala u njega iz budućnosti ili iz druge dimenzije. Možda sam u njenoj uspomeni traka koja se prekinula, ali za mene je, nažalost, bila samo tačkica koja je provejala. A da sam je dočekao posle solfeđa i poneo joj torbu do kuće? Da li bih je nešto pitao? Verujem da koračajući pored nje ne bih bio usplahiren kao u blizini ostalih devojčica. Primetio bih da miriše na zovu. Voleo bih da joj posmatram prste dok vadi maramicu iz tašnice. Obrisala bi dlanove, a ubrus bi nestao kao da i sam zna da mu tako zgužvanom nije mesto uz damu. Da li bismo tako hodali do svih drugih škola? Da li bi sedela uz mene dok ne razumem rimsko pravo i tako divno mirisala na džem od kajsija i pržene bademe? Da li bi isto onako ljupko uzdisala, zabrinuta? Dokle bi izdržala? Da li bi se, teška srca, rastala od mene ili bih sam naprosto nestao kao zgužvana maramica?