Svršili smo. Nešto si viknula, nešto sam prostenjao. Sad još vreli i znojavi ležimo izgužvani. Srećan sam. Što si tako sočna. Što znaš gde da me ugrizeš i kada. Što imaš kovrdžavu kosu što miriše na šampon od kopriva. Što imaš mekane majice uvek dovoljno široke da ti vidim nabujalost. Što si samo meni lepa.
Dohvataš paklicu i uzimaš cigaretu. Gledam te pomalo začuđeno. Pališ je i žudno udišeš dim. Osmehuješ mi se.
"Nisi znao da pušim?" pitaš me.
Odmahujem glavom.
"Ništa, ti, ne znaš", uzdahneš.
Sležem ramenima i osmehnem ti se.
"Je l' znaš koliko smo već zajedno?" pitaš me.
Osmeh mi se razvejava kao i dim tvoje cigarete.
"Je l' znaš koji mi je omiljeni film? Šta najviše volim da jedem? Kako mi se zove sestra?"
"To znam", požurujem da potvrdim.
"I šta još znaš?"
Treseš pepeo u čašu na stočiću pored kreveta. Mrštim se. Ne priliči ti. Toliko znam.
"Znaš li bar koliko imam godina?"
Valjda, isto koliko i ja? U istu smo školu išli, kasnije u različite gimnazije, ali u isto vreme smo upisali fakultet.
"Ne možemo više ovako", kažeš posle duge tišine.
"Biljana, šta sam uradio? Šta sad ne valja?"
"Ne želim da živim pored tebe, kao duh."
"Kakav život, pa... zabavljamo se."
"Samo meni više nije zabavno."
"Pa, dobro, što si takva. Popraviću se."
"To si rekao i za moj rođendan, pa evo ništa."
"Kako ništa?"
"Završiću fakultet, a ti si još na prvoj godini..."
"...drugoj."
"Dobro, drugoj. Ne mogu više da te nosim."
Više me boli to što znam o čemu govoriš, nego što me ostavljaš. To ću prežaliti kasnije, dok budem trčao zemunskim kejom i pokušavao da ispljunem kuglu vrelog mulja koja će mi se prevrtati po dušniku.
No comments:
Post a Comment