R80

U gradu bujaju zgrade.
Vidimo ih i kad umru.
I to je to.
Smrt se u gradu krije.

Na selu sve buja.
I umire.
Zato se ujutru najpre svi prebrojimo.
Gotovo i da nije važno ko je umro i zašto.
Naprosto te prevrnu nekoliko puta po rukama.
Zatim odu po ašov.
Spuste te na dno rupe i prekriju peskom.

Nije seoska smrt manje bolna zato što je mnogo ima.
Ko god da umre, ipak bude bar malo oplakan.

R79

Volim bademe. Ne grickam ih. Ne žvaćem ih. Drobim ih kao ona mašina što proguta stenu, pa iskenja šljunak.

Čim se probudim, pre doručka pojedem bar jednu šaku badema. Onda do ručka stamanim još pola posudice. Zaim ih propržim i njima začinim podnevni obrok. Posle jela ne smem da spavam (zabranjuje mi Vera, ha-ha, moja doktorka, Vera, kapirate?), pa dok čekam da se ručak taloži, opet izdrobim šaku ili dve badema. 

Kad mi u pozno poslepodne padne šećer krepim se bademovim mlekom. Gusto je i slatkasto. Ustvario uopšte nije, ali takav mi je utisak kad ga pijem. Kao da mu samo malo nedostaje da bi bilo baš gusto i slatkasto.

Ranije sam imao velikih problema sa stomakom i probavom. Hrana se "lepila" za mene, a neprestano sam imao vodnjikavu stolicu. Ali otkako mi je badema, i sam sam počeo da kenjam šljunak. Da vam sad ne opisujem kako i zašto, ali kad se okrenem sasvim mi je jasno da me je badem spasio. 

Hvala ti, bademe!

R78

Protrljao sam oči i zevnuo. Uskoro će ponoć, a dnevna vrelina leta još nije minula. Sedeo sam za računarom već nekoliko sati. Pokušavao sam da radim, ali nešto mi nije dalo mira.

Ustao sam i otišao do frižidera po limunadu. Odmah sam žudno otpio gotovo pola krigle. Osvrnuo sam se i pogledao u ulazna vrata.

Da, to je to. Obično se vrati oko ponoći, ali eto sad je nema. Priznajem vrlo je sebično, ali najpre sam pomislio na to kako sam izgubio vreme vrpoljeći se u iščekivanju. Zatim sam se u mislima vajkao samom sebi kako će proći još jedan dan sine linea. Potom sam rekao sebi, gde je više ta gadura, da li zna šta mi radi ovim kašnjenjem? Onda sam čupnuo brk i prekorio se.

Ko zna šta joj se dogodilo? Kako šta može da se dogodi jednoj priči? Pa, može da ode i nikada se ne vrati. Mogu da je otmu i pretvore u reklamu, na primer.

Naslonio sam se na vrata od frižidera i zaplakao.

R77

Sedeo sam ispred dragstora i cugao pivo kad se pojavila. Mršava, musava i dosadna. Stalno je zabacivala prljavu kosu boje vinjaka. Treptala je plavim očima predugačkih trepavica.

"Beži bre!" viknuo sam i mahnuo bocom.

Cijuknula je i pravila se da se krije iza gajbica sa nektarinama. Zatim se opet privukla i sela mi uz nogu.

"Je l' mogu da budem tvoja?" pitala je.
"Ne možeš" frknuo sam.

Gde li je našla te cokule i ljubičaste čarape? S tom kratkom kožnom jaknicom i pankerskom majicom delovala je kao nevešto napisana junakinja nekakve urbane priče.

"Sviđam ti se?" pitala je i zabacila pramen.

Gotovo da sam se zagrcnuo, bljucnuvši malo pivske pene.

"Nisi normalna... 'oćeš da me 'apse. 'Aj briši!"
"Onda me vodi sa sobom!"

Oćutao sam. Posle nekoliko tugaljivih treptaja sela je i zagrlila kolena. Zavrteo sam glavom. Kako ljudi mogu da budu surovi, to je čudo jedno. Napišu priču, izbace je na ulicu, baš ih briga kako će i gde završiti. Čovek bez priče, to je i zamislivo, ali priča bez pisca, to je muka jedna. Država d'uradi nešto, šta koji moj radi književna policija?