Sedeo sam ispred dragstora i cugao pivo kad se pojavila. Mršava, musava i dosadna. Stalno je zabacivala prljavu kosu boje vinjaka. Treptala je plavim očima predugačkih trepavica.
"Beži bre!" viknuo sam i mahnuo bocom.
Cijuknula je i pravila se da se krije iza gajbica sa nektarinama. Zatim se opet privukla i sela mi uz nogu.
"Je l' mogu da budem tvoja?" pitala je.
"Ne možeš" frknuo sam.
Gde li je našla te cokule i ljubičaste čarape? S tom kratkom kožnom jaknicom i pankerskom majicom delovala je kao nevešto napisana junakinja nekakve urbane priče.
"Sviđam ti se?" pitala je i zabacila pramen.
Gotovo da sam se zagrcnuo, bljucnuvši malo pivske pene.
"Nisi normalna... 'oćeš da me 'apse. 'Aj briši!"
"Onda me vodi sa sobom!"
Oćutao sam. Posle nekoliko tugaljivih treptaja sela je i zagrlila kolena. Zavrteo sam glavom. Kako ljudi mogu da budu surovi, to je čudo jedno. Napišu priču, izbace je na ulicu, baš ih briga kako će i gde završiti. Čovek bez priče, to je i zamislivo, ali priča bez pisca, to je muka jedna. Država d'uradi nešto, šta koji moj radi književna policija?
No comments:
Post a Comment