Bio sam zaljubljen u hrišćanku iz Pensilvanije.
Sve je smislila. Kako ću da sednem u avion i doletim do njenog imanja, kako ćemo se gledati i smeškati stidljivo. Da ćemo se voziti biciklom uz reku i posetiti velika jezera, te da ćemo svratiti i do predivnih šuma. Posle celog dana vožnje podići ćemo šator i sedeti uz vatricu. Možda će, kao slučajno da prođe uz mene, bliže nego što je neophodno da se dvoje mimoiđu u širokoj prirodi. Ruka će joj možda preći preko mojih nogu ili ću sesti tako da se osloni uz mene dok mi pokazuje nebesa. Podrazumeva se da ćemo se moliti zajedno i zatim otići u šator. Svak svoj.
Nisam joj znao ni ime, ni kako izgleda, a verovatno nisam ni bio zaljubljen u nju, već u sposobnost jednog devojčeta da sve to osmisli, ushiti se i postidi u isto vreme i nestane.
