R73

Uneli su je na rukama i pažljivo spustili na sto doktora Majstorovića. Bila je bleda, orošenog čela. Plava kosa bila je slepljena od znoja. Uprkos tome, nije delovala bolesno, već ljupko kao da je tek izišla ispod tuša. Noge su joj bile dugačke i vretenaste sa malenim stopalima. Doktor Majstorović nije imao ništa protiv dlakavih ženskih nogu. Štaviše, nije razumeo zašto ih žene briju, pa se još i žale da moraju. Koža pacijentkinje presijavala se kao da je nauljena, glatka kao da dlačice tu nikad ni ne rastu. Ispratio je pogledom dobri doktor sve te kilometre divnih nogu, od vrhova prstića, preko sočnih listova i lepih kolena sve do podno butina koje je prekrivala haljinica natopljena krvlju.

Doktor isprva nije mogao da uoči odakle potiče toliko krvarenje, ali kada je obišao sto i prišao joj s boka, ugledao je prelom. Kost je izbila poput strelice ili vrha koplja. Iz rascepa na koži provirivala je unutrašnjost priče.

"Koji kurac!" jauknuo je Majstorović.

R72

Ušao sam u prodavnicu da kupim nešto za večeru. Tumarao sam između trulog tropskog voća za koje niko nema novca i plastične paprike koja izgleda kao da nikada istruliti neće. Nečija žena razgovara putem mobilnog i stoji ispred zamrzivača. Prebira po kesama punjenih raviola i tortelina. Stojim i čekam da izabere. Ravoli sa sirom? Tortelini sa šunkom? Dvestapedeset grama ili pola kile? Ne prekida razgovor, osmehne se kao da se postidela i pomeri u stranu kad primeti da strpljivo čekam red da i ja prebiram po zamrzivaču. Odlazim do odeljenja sira i delikatesa. Nečija sestra bira sto grama ovoga i stodvadest grama onoga. Hoće i sir. Kovrđavi muškarac poznih dvadesetih nema strpljenja da sačeka, pa odlazi dalje. Ja sam na redu. Želim komad čajne kobasice. Sitna ženica zelenih očiju i crne kose koju ne može da ukroti bela kapa odnosi kobasicu. Učinilo mi se da će da je umota u foliju, ali prilazi mašini za seckanje. Deluje mi kao da se rve sa seckalicom. Shvatam da će da isecka kobasicu na tanke pločice. Dok mi je još okrenuta leđima podsećam se da je vreme da se osmehnem. Prihvatam paketić naseckane čajne kobasice i zahvaljujem se najsrdačnije. Oči su joj umorne. Stidljivo mi uzvrati osmeh. Koža joj je veoma suva. Osmeh joj postaje vedriji.

Plače mi se.

R71

Bežala sam kroz šumu i preko polja i ispod zemlje i kroz tunele i preko bazena i ponovo pod otvoreno nebo i levo i desno i niz zidove. Trčala sam, padala, ustajala, propadala, odbijala se od zidova, mahala rukama, grabila kožu i otkidala komade mesa, pljuvala krv, odgurivala, grebala, šutirala, drhtala, ćutala, skakala, skakutala, smejala se, rugala se, trpela udarce, trpela reči.

Nisu mogli da me uhvate i nisu mogli da me zaustave, ali nisam se zbog toga osećala kao pobednica. Kroz cilj sam prošla tužnija nego ikada. Srušila sam se u postelju i ustala sa druge strane. Sela sam na ivicu kreveta oblivena setom.

Kad je prvi talas tuge minuo uspela sam da ustanem i priđem prozoru. Grad će spavati još sat ili dva. Pristajem, obratila sam se crvenim krovovima i belim neboderima, sivim ulicama i crvenim semaforima, pristajem da budem tužna....

R70

Posetili ste me u snu. Obično dolazite da me mučite. Okružite me i navodite da igram u predstavi u kojoj ne znam ni ulogu ni scenario. Ili mi postavljate pitanja na koja odavno nismo dali odgovore osim sleganja ramenima. Posmatrate me prekorno. Još mi govorite da to nisu vaši pogledi nego odraz mog samoprezira. Nekad mi se smešite. To je još stravičnije.

Ali sinoć je bilo drugačije. Osmehivao sam se ja. Ne sećam se šta ste me pitali, ali odgovarao sam dosetkama kojih se više ne sećam. Znam samo da ste mi bili lepi. I bilo mi je drago što ste tu.