R21

Bazu smo podigli iznad napuštenog hotela. Kolima nismo mogli da priđemo, pa smo se služili širokom skijaškom stazom i žičarom koju je podigla ekipa pre nas. Od hotela se moglo do prvog zaselka snežnim traktorom, a odatle asfaltiranim putem. Do vrha se moglo jedino linijom, penjući se uz pomoć krampova i dereza.

Osim šatora sa najnužnijom opremom i zalihama, bazu je činio kontejner koji smo pretvorili u komandu. To znači da je radio neprestano krčao, a na primusu se krčkali popara ili čaj. Tu smo se okupljali da povratimo dah i razmenimo poneku reč ili gunđanje.

Otac je ušao u kontejner i stresao sneg sa sebe. Padao je u hrpicama koje su ličile na smeđi šećer. Prišao je metalnom bolničkom krevetu i spustio na njega prljavu transportnu vreću. Raskopčao je žutu vatiranu jaknu i smaknuo tamne skijaške naočare. Ispod šala ukazala se proseda brada.

"Počinje oluja", kazao je.

R20

"Kako to mislite, zagubili ste planetu?" dreknuo je inspektor Džavid.

Mithad, šef registarskog odseka, slegnuo je ravnodušno: Bio je to pokret koji gotovo da niste mogli da uočite, s obzirom na njegovo dežmekasto telo i uzana ramena.

"Kako je mogla da nestane čitava jedna planeta?" ponovo je pitao inspektor.

Šef je prineo pisaljku levoj nozdrvi i pročačkao je. Na vrhu se našlo nešto žućkasto, gusto i vlažno. Mithad ga je posmatrao nekoliko trenutaka, pa spustio pisaljku na sto.

"Pa, nije mogla da nestane samo jedna polovina, pa se tako izgubila cela planeta", mirno je odgovorio inspektoru.

Džavid je prebledeo, što je na njegovom licu boje kafe delovalo kao da je posiveo, a zatim se zarumeneo i tresnuo tabletom o šefov sto.

"E, pa moraćete da je nađete, iskopate i vratite u okrilje Lige, inače vas čeka lepa optužba za sabotažu i propuste prvog reda", pripretio je Džavid.

Šef je samo klimuo glavom. Razume se, ispravićemo, pomislio je, poslaćemo terenca i stvar rešena, šta je ovaj toliko zapenio?

"M-da, ma, naravno, bez brige. Sve ćemo dovesti u red", odgovorio je inspektoru.
"Za vaše dobro, nadam se da će tako biti", odrezao je Džavid i izjurio iz kancelarije.

R19

"Magarci", pomislio je Hoze, "Koliko magaraca na jednom mestu"

Sive životninje tiskale su se u zabranu koji se prostirao s kraja na kraj doline. Tu i tamo, Hoze je mogao da vidi naoružanog pastira kako se šepuri ispred prostih radnika koji su magarcima u valove dosipali vodu. Iskoristivši priliku dok su zastali u nekoj raspravi, Hoze se provukao između dasaka i šmugnuo ka obronku.

"Ništa ovde nema da se ukrade", pomislio je, a onda zastao na vrhu grebena.

 Premda nije najbolje mogao da vidi od rastinja, nije bilo sumnje da se u sledećoj dolini krije pravi pravcati grad. Nazirali su se crveni, plavi i smeđi kontejneri za boravak ljudi, montažna skladišta. I motocikli. Probijajući se kroz šikaru Hoze je izbio na mesto sa koga je mogao da vidi parking motocikala, bilo ih je gotovo koliko i magarca.

"Mnogo, mnogo bolje", trljao je šake Hoze.

Već je mogao da se vidi na jednom od brzih planinskih motocikala, sa onim opakim točkovima sa nazubljenim gumama. Biće glavni u selu, može i da ga proda, a i Sarita će, valjda, blagonaklonije gledati na njega. Hoze je bio majstor da napravi račun bez krčmara...

R18

"Šta je bre, ovo?!" cijuknuo je Miša.

Mrzeo je sopstveni glas. Nije bio muževan, dubok i grub kao Petrov, već nekako pubertetski, premda je Miša odavno prevalio tridesetu. Kad se iznervira počinjao je da muca, a kad je bio uplašen glas mu je postajao piskutav. Ponekad bi se setio da zastane i progovori iz stomaka, ali nažalost to je više delovalo smešno, nego muževno.

"Dosta, bre!" odvratio je Nenad.

Nenadov glas bio je uvek praskav, oštar kao fijuk biča. Inače nije govorio ni duboko ni visoko, već sasvim neupadljivo, iz usnog rezonatora, takoreći svakodnevno. Njegov glas nikad ne bi završio na televziji ili radiju, naprosto ne bi mogao da najvljuje vesti, pa čak ni da tumači vremensku prognozu. Bio je sasvim običan glas koji nije mogao da se oponaša, jer je bio odveć prosečan. Možda bi ga tek nasumce pogodili inžinjeri zvuka za neku računarsku igru koji bi se baš potrudili da dobiju žagor mase. Nenad je, naprosto, bio jedan iz mase.

"Šta se ti javljaš, ćuti tamo, nemoj da te udavim" brecnuo se Leonard.

Rasklimatan, kao i cela njegova pojava, takav je bio Leov glas. Nosio je čizme dva broja veće, koje su se neprestano vukle za njim, tako da su ga uvek čuli pre nego što bi ga videli. Imao je tanke noge i poduže ruke, pa mu je uniforma stajala kao štaki odrgnutoj šinjelom. Sav je bio neugledan, ali zbog toga veoma opasan. Mnogi bi se prevarili njegovim izgledom, uzimali ga za običnu zamlatu. A zapravo je bio baš lud. Opako prek, večito nakrivo nasađen i spreman za tuču.

"Najebaćete, braćo pioniri" ispotiha je rekao Krivi.

Brundao je, niko nije mogao da ga razume šta govori, ali su svi osećali da je nešto važno, pa bi ga slušali i kad nije imao šta da kaže. Jeste, moguće je to, stoga što je počesto mljackao nešto i mrmljao sebi u bardu. Drugi ljudi, naime, tek mrmljaju, a Krivi je brundao sebi u bradu, čitave odlomke polurazgovetnih monologa. Mnogi su mislili da se moli, jer se često krstio, gotovo nesvesnim pokretom uvežbanim još u detinjstvu.

"Sledeći!", podviknula je sestra.

Glas joj je bio zategnut kao besprekorno ispeglana kratka bela suknja. Odavao je onnu vrstu oštrine koja je sasvim rutinska, kao kad mesar koristi tupu sataricu, jer zna gde i kako da udari. Tako je i glas dugonoge sestre bio tačno odmeren, a prodirao je do kostiju. Nekolicina đipiše, nisu bili sigurni da li su oni sledeći ili ne, ali svakako su pohitali da stanu prd sestru. Mirisala je na ruže i jasmin ispod oporog mirisa lekarskih antiseptika, ali stajalo joj je savršeno. Baš kao i pozamašne grudi koje su se tiskale ispod krutog mundira medicinske uniforme. Nazirale su se po mreškanju majice koja se videla iz rastvorenog kaputića kome su prva četiri dugmeta uvek bila raskopčana.

R17

Svanulo je jutro iznad reke. Šuma koja se ogledala u mutnoj vodi izgledala je kao uvreda tamnog zelenila prekrivenog snegom. Šagart je sedeo na kamenu i osećao kako mu se tur ledi. Pitao se šta bi se dogodilo kad bi ostao spojen sa stenom. Da li bi Barguz čekićem slomio stenu ili bi Miarg pustila plamen iz prstiju i otopila led. Dok je promišljao o toj dubokoumnoj zagonetki, posmatrao je tvrđavu Sen Vensan što se smestila na najvišem brdu sa druge strane reke. Neprimetno, kao goblinski lopov, misli su mu skliznule ka utvrdi. Da li kopamo rovove i galerije ili udaramo vajvernima, iz vazduha?

Barguz je dovršavao hladno veprovo pečenje. Kidao je nedovoljno pečeno meso sa kosti i sladio se masnoćom koja se stegla na dnu tepsije. Jisk, njegov prijatelj goblin, pohotno je posmatrao tanjirić koji se nalazio tačno između Barguza i njega, na kome se šepurila krofnica prelivena šećernim sirupom i grožđicama. Barguz je povremeno režao na Jiska, ali to nije pomagalo goblinu da raskuje pogled sa slatkiša. Uz podrigivanje s blagim mirisom belog luka i ruzmarina, Barguz je obznanio da je doručak gotov.

Miarg je sedela u kadici ispunjenom vrelom vodom. Svratište nije inače pružalo usluge kupanja posetiocima, ali ork-čarobnica je umela da bude veoma ubedljiva. Istina, za grejanje vode je sama morala da se potrudi. No, to nije umanjivalo uživanje u toploti koja joj se skupljala na stomaku i između nogu. Spustivši prste u kadu, prizvala je još malo sile i zadovoljno mljcnula kada je osetila prijatnost oko bokova i u donjem predelu leđa. Miarg je uzdahnula, setivši se Šagarta koji je bio negde napolju, na snegu i smucao se oko reke. Govorila mu je da tvrđavu neće lako osvojiti, da toranj koji nadvisuje ljudski grad nije osmatračnica, već čarobnjakov dom. Ježila se ljudskih čarobnjaka. Perverznjaci sve do jednog. Setila se učitelja Mirtiusa i pohotnog mu pogleda, lepljivih prstiju na njenoj zadnjici, pokušaja da se očeše o njene pozamašne grudi. Spomenula se i grgotave krvi na njegovim grudima kada ga je pogodila precizno upućenom Kandžom.

Sunce se bližilo zenitu.