"Šta je bre, ovo?!" cijuknuo je Miša.
Mrzeo je sopstveni glas. Nije bio muževan, dubok i grub kao Petrov, već nekako pubertetski, premda je Miša odavno prevalio tridesetu. Kad se iznervira počinjao je da muca, a kad je bio uplašen glas mu je postajao piskutav. Ponekad bi se setio da zastane i progovori iz stomaka, ali nažalost to je više delovalo smešno, nego muževno.
"Dosta, bre!" odvratio je Nenad.
Nenadov glas bio je uvek praskav, oštar kao fijuk biča. Inače nije govorio ni duboko ni visoko, već sasvim neupadljivo, iz usnog rezonatora, takoreći svakodnevno. Njegov glas nikad ne bi završio na televziji ili radiju, naprosto ne bi mogao da najvljuje vesti, pa čak ni da tumači vremensku prognozu. Bio je sasvim običan glas koji nije mogao da se oponaša, jer je bio odveć prosečan. Možda bi ga tek nasumce pogodili inžinjeri zvuka za neku računarsku igru koji bi se baš potrudili da dobiju žagor mase. Nenad je, naprosto, bio jedan iz mase.
"Šta se ti javljaš, ćuti tamo, nemoj da te udavim" brecnuo se Leonard.
Rasklimatan, kao i cela njegova pojava, takav je bio Leov glas. Nosio je čizme dva broja veće, koje su se neprestano vukle za njim, tako da su ga uvek čuli pre nego što bi ga videli. Imao je tanke noge i poduže ruke, pa mu je uniforma stajala kao štaki odrgnutoj šinjelom. Sav je bio neugledan, ali zbog toga veoma opasan. Mnogi bi se prevarili njegovim izgledom, uzimali ga za običnu zamlatu. A zapravo je bio baš lud. Opako prek, večito nakrivo nasađen i spreman za tuču.
"Najebaćete, braćo pioniri" ispotiha je rekao Krivi.
Brundao je, niko nije mogao da ga razume šta govori, ali su svi osećali da je nešto važno, pa bi ga slušali i kad nije imao šta da kaže. Jeste, moguće je to, stoga što je počesto mljackao nešto i mrmljao sebi u bardu. Drugi ljudi, naime, tek mrmljaju, a Krivi je brundao sebi u bradu, čitave odlomke polurazgovetnih monologa. Mnogi su mislili da se moli, jer se često krstio, gotovo nesvesnim pokretom uvežbanim još u detinjstvu.
"Sledeći!", podviknula je sestra.
Glas joj je bio zategnut kao besprekorno ispeglana kratka bela suknja. Odavao je onnu vrstu oštrine koja je sasvim rutinska, kao kad mesar koristi tupu sataricu, jer zna gde i kako da udari. Tako je i glas dugonoge sestre bio tačno odmeren, a prodirao je do kostiju. Nekolicina đipiše, nisu bili sigurni da li su oni sledeći ili ne, ali svakako su pohitali da stanu prd sestru. Mirisala je na ruže i jasmin ispod oporog mirisa lekarskih antiseptika, ali stajalo joj je savršeno. Baš kao i pozamašne grudi koje su se tiskale ispod krutog mundira medicinske uniforme. Nazirale su se po mreškanju majice koja se videla iz rastvorenog kaputića kome su prva četiri dugmeta uvek bila raskopčana.
Mrzeo je sopstveni glas. Nije bio muževan, dubok i grub kao Petrov, već nekako pubertetski, premda je Miša odavno prevalio tridesetu. Kad se iznervira počinjao je da muca, a kad je bio uplašen glas mu je postajao piskutav. Ponekad bi se setio da zastane i progovori iz stomaka, ali nažalost to je više delovalo smešno, nego muževno.
"Dosta, bre!" odvratio je Nenad.
Nenadov glas bio je uvek praskav, oštar kao fijuk biča. Inače nije govorio ni duboko ni visoko, već sasvim neupadljivo, iz usnog rezonatora, takoreći svakodnevno. Njegov glas nikad ne bi završio na televziji ili radiju, naprosto ne bi mogao da najvljuje vesti, pa čak ni da tumači vremensku prognozu. Bio je sasvim običan glas koji nije mogao da se oponaša, jer je bio odveć prosečan. Možda bi ga tek nasumce pogodili inžinjeri zvuka za neku računarsku igru koji bi se baš potrudili da dobiju žagor mase. Nenad je, naprosto, bio jedan iz mase.
"Šta se ti javljaš, ćuti tamo, nemoj da te udavim" brecnuo se Leonard.
Rasklimatan, kao i cela njegova pojava, takav je bio Leov glas. Nosio je čizme dva broja veće, koje su se neprestano vukle za njim, tako da su ga uvek čuli pre nego što bi ga videli. Imao je tanke noge i poduže ruke, pa mu je uniforma stajala kao štaki odrgnutoj šinjelom. Sav je bio neugledan, ali zbog toga veoma opasan. Mnogi bi se prevarili njegovim izgledom, uzimali ga za običnu zamlatu. A zapravo je bio baš lud. Opako prek, večito nakrivo nasađen i spreman za tuču.
"Najebaćete, braćo pioniri" ispotiha je rekao Krivi.
Brundao je, niko nije mogao da ga razume šta govori, ali su svi osećali da je nešto važno, pa bi ga slušali i kad nije imao šta da kaže. Jeste, moguće je to, stoga što je počesto mljackao nešto i mrmljao sebi u bardu. Drugi ljudi, naime, tek mrmljaju, a Krivi je brundao sebi u bradu, čitave odlomke polurazgovetnih monologa. Mnogi su mislili da se moli, jer se često krstio, gotovo nesvesnim pokretom uvežbanim još u detinjstvu.
"Sledeći!", podviknula je sestra.
Glas joj je bio zategnut kao besprekorno ispeglana kratka bela suknja. Odavao je onnu vrstu oštrine koja je sasvim rutinska, kao kad mesar koristi tupu sataricu, jer zna gde i kako da udari. Tako je i glas dugonoge sestre bio tačno odmeren, a prodirao je do kostiju. Nekolicina đipiše, nisu bili sigurni da li su oni sledeći ili ne, ali svakako su pohitali da stanu prd sestru. Mirisala je na ruže i jasmin ispod oporog mirisa lekarskih antiseptika, ali stajalo joj je savršeno. Baš kao i pozamašne grudi koje su se tiskale ispod krutog mundira medicinske uniforme. Nazirale su se po mreškanju majice koja se videla iz rastvorenog kaputića kome su prva četiri dugmeta uvek bila raskopčana.
No comments:
Post a Comment