Pružio sam ti ruku. Prihvatila si je i osmehnula se. Povukao sam te i izbili smo na vrh. Obrisala si znoj sa čela i smaknula kapuljaču. Obrazi su ti bili zarumenjeni, a sneg ti se belasao na šiškama. Skinula si naočare i prinela dvogled. Divila si se pogledu sa vrha, a ja tebi. Izgledala si kao boginja planine.
Posle nekoliko trenutaka, spustila si dvogled, pa otpustila kopču ranca i spustila ga na tlo. Izvadila si keks i odvojila jedan listić. Volim da te gledam dok jedeš. Grickaš kao zečić. Dok si užinala počeo sam da se plašim.
Isprva sam se pribojavao da ćeš da se oklizneš i survaš niz provaliju uz koju smo se popeli. Toga sam se lako otresao. Ipak smo bili vezani i obezbeđeni. U glavi sam te već spasavao. Vezivao sam čvorove i upirao se o stenu da te izvučem do sidrišta. A šta ako se nešto dogodi na silasku. Većina nesreća događa se baš prilikom spuštanja. Računao sam koliko ima do baze. Možda bismo mogli da skratimo današnju rutu. Makar logorovali na steni. Strah je pucao kao led glečera preko koga smo prešli. Već sam video kako te procep guta i kako nestaješ u pukotini. Ledeni sneg te prekriva i odjednom mi se pahulje na tvojim šiškama učiniše jezive. Hteo sam da ti pritrčim i zagrlim te čvrsto, ali bojao sam se da ću te iznenaditi i odgurnuti pa će stvarno doći do nesreće. Drhtuljio sam žudeći za trenutkom kada možemo bezbedno da se zagrlimo.
Ali pukotina se proširivala. Već sam se pitao da li ćemo stići do hotela. Šta ako nas odnese lavina dok umorni ležimo u baznom logoru. Mene ako odnese, manje-više, ali šta ako mi te planina otme baš u podnožju, kad se najmnje nadamo. Dobro, izvesno je da ćemo preživeti, ali do hotela nas vozi onaj razdrndani kombi. Šta ako nas vozač izneveri i sletimo sa planinskog druma.
Osetio sam da mi se suze smrzavaju na jagodicama. Nisam mogao čak ni da ti viknem ime. Plakao sam i u sebi se molio planini da mi te vrati.
