Ušao sam u prodavnicu da kupim nešto za večeru. Tumarao sam između trulog tropskog voća za koje niko nema novca i plastične paprike koja izgleda kao da nikada istruliti neće. Nečija žena razgovara putem mobilnog i stoji ispred zamrzivača. Prebira po kesama punjenih raviola i tortelina. Stojim i čekam da izabere. Ravoli sa sirom? Tortelini sa šunkom? Dvestapedeset grama ili pola kile? Ne prekida razgovor, osmehne se kao da se postidela i pomeri u stranu kad primeti da strpljivo čekam red da i ja prebiram po zamrzivaču. Odlazim do odeljenja sira i delikatesa. Nečija sestra bira sto grama ovoga i stodvadest grama onoga. Hoće i sir. Kovrđavi muškarac poznih dvadesetih nema strpljenja da sačeka, pa odlazi dalje. Ja sam na redu. Želim komad čajne kobasice. Sitna ženica zelenih očiju i crne kose koju ne može da ukroti bela kapa odnosi kobasicu. Učinilo mi se da će da je umota u foliju, ali prilazi mašini za seckanje. Deluje mi kao da se rve sa seckalicom. Shvatam da će da isecka kobasicu na tanke pločice. Dok mi je još okrenuta leđima podsećam se da je vreme da se osmehnem. Prihvatam paketić naseckane čajne kobasice i zahvaljujem se najsrdačnije. Oči su joj umorne. Stidljivo mi uzvrati osmeh. Koža joj je veoma suva. Osmeh joj postaje vedriji.
Plače mi se.
No comments:
Post a Comment