Bežala sam kroz šumu i preko polja i ispod zemlje i kroz tunele i preko bazena i ponovo pod otvoreno nebo i levo i desno i niz zidove. Trčala sam, padala, ustajala, propadala, odbijala se od zidova, mahala rukama, grabila kožu i otkidala komade mesa, pljuvala krv, odgurivala, grebala, šutirala, drhtala, ćutala, skakala, skakutala, smejala se, rugala se, trpela udarce, trpela reči.
Nisu mogli da me uhvate i nisu mogli da me zaustave, ali nisam se zbog toga osećala kao pobednica. Kroz cilj sam prošla tužnija nego ikada. Srušila sam se u postelju i ustala sa druge strane. Sela sam na ivicu kreveta oblivena setom.
Kad je prvi talas tuge minuo uspela sam da ustanem i priđem prozoru. Grad će spavati još sat ili dva. Pristajem, obratila sam se crvenim krovovima i belim neboderima, sivim ulicama i crvenim semaforima, pristajem da budem tužna....
No comments:
Post a Comment