Neko bi rekao da je u stanu tišina. Čuje se, međutim, klatno. Otkucava krupne sekunde. One sitne broji sat u šporetu. Secka ih. Osim toga, škripuće i stolica na kojoj se klati mršava ženica. Čita neku knjigu i povremeno namakne naočare na nos. To je Ana. Nosi ružičaste patofnice u obliku zeke. Nema čarape, a sveže je depilirana, pa joj se koža presijava. Da nije koščata mogla bi da bude, u rasprostranjenom gledištu, lepa ženska noga. Nosi vunenu haljinu svetle boje koja joj seže do kolena. Staromodnu, ali udobnu i praktičnu. Ogrnula je tkanu pelerinu crne boje preko izbledele plišane pidžame koja je nekad bila žuta.
Sedeće tako satima.
Otvoriću vrata i ućiću u stan. Okačiću kaput u predsoblju i odložiti aktovku. Biću premoren. Trudiću se da budem vedar. Osmeh će mi biti ulupan, ali postojan. Pitaću šta ima za večeru. Neću sačekati odgovor. Otići ću u kuhinju i praviti se da ne čujem odvratno seckanje sata u šporetu. Takođe ću prenbreći to što je frižider opustošen, a neko ko je za to zadužen nije bio u nabavci. Od ovoga i onoga skuvaću omlet. Izneću ga u dnevnu sobu. Ješću za stolom. Ana će tražiti da joj tanjir spustim pored stolice za ljuljanje. Ostaviće pola. Odneću ostatke u kuhinju i tamo ih pojesti, a posuđe staviti na poveću gomilu u sudoperi.
Ulupan, ali nasmejan, prešao sam u kupatilo. Tuširao sam se dugo. Omamljen vrelinom uvukao sam se u krevet pored studene Ane.
Eto, zato nismo nikada bili zajedno.
No comments:
Post a Comment