R31

Posle smo jedno drugom ostali uspomena sa fotografija iz obdaništa. Sreo sam je jednom nakratko u parku. U kraju su bile dve osnovne škole, naravno, završili smo u različitim. To nije ispalo tako loše, jer smo upisali istu srednju. Najezda đaka iz unutrašnjosti, kovitlac naglasaka i nenzanaca uputila nas je jedno na drugo. Isprva samo na odmorima, u razmeni osmeha, srkutanju kafice i jadanjima. Kad je škola prestala da joj bude bauk izbledla su obredna ćaskanja, a i osmesi su se proredili. Čekao sam da napravi korak. Sklonio se u stranu da joj pružim prostora. Mislio sam da će me potražiti. Možda i bi da me nije zahvatila jedna od onih što su došle iz sela u grad. Naučila je da se šminka, oljuštila stid od muškog kao zmija kožicu i pokupila me kao kombajn zreo kukuruz tamo u njenom zavičaju. Trapavo sam krio da se zabavljam sa urbanizovanom seljačnicom, hteo da tumačim svaki pogled moje ljubavi iz detinjstva kao prezir. Ali nije bilo tako. Naprosto smo se prerano sreli. Sve ono milo što se rodi u godinama pre osvešćenosti otpada kao mlečni zubi. Nije mu dato da opstoji. Deo je prirodnog poretka da umre. Kao žabe koje nemaju uspomene punoglavca, zaboravili smo jedno na drugo.