Posmatram zelenkasti trag lokvanja na svojim dlanovima. Vlažna koža miriše na ustajalu vodu, na trulu travu i još nešto, nepoznato. Niz glatku površinu klize insekti, moji mali drugovi. Shvatam ih ozbiljno. Sve shvatam suviše ozbiljno. Mokri Zelendom, kanal, štuke u mračnim dubinama ispunjenim sitnim česticama mulja. Slušam plač cvrčaka isprženih u travi na obali. Oni neće preživeti zimu, rekli su mi. Pitala sam hoću li je preživeti ja. Nisu znali. Šta je to zima, nastavila sam. Gledali su me zbunjeno. Zima je kraj, rekao je naposletku jedan.
O meni nema priča, jezivih skaski niti duhovitih bajki. Ne spevaše mi pesmu ni guslari niti stihoklepci. Ne vide me. Moja je koža za njihovo srce suviše providna, otkucaji moga srca spori i nečujni. Da li to znači da ne postojim? Plačem ponekad u kišnim noćima, ali moje suze nestaju u jedva vidljivim talasima. Pevam često kad san me stigne, dok plavetnilo raste iznad trava. Osećam bol kad me truju. Osećam... da sam stvarna.
Možda negde postoji biće poput mene. Ne kao uobraženi visokorodni rođaci, gorske, šumske i vile brodarice. Neko stidljivo, malo biće. Zauvek vezano za svoj ljudskom rukom stvoren dom. Imaju li veštačka jezara svoje vilenjake? Ovaj kanal ima... Barem ovog leta. Posle? Zima je kraj.
No comments:
Post a Comment