Sedim u kadi i posmatram kako voda otiče. Dugo to nisam radio. Od detinjstva. Opčinjava me vrtlog koji nastane, krkljavi zvuk kad sva voda otekne. Opet me je iznenadila brzina kojom kada gubi tečnost. Čini ti se da ima još vode, a onda odjednom nema ničega. Samo malo pene srebrnkasta puzavica koja se migolji duž kadine kičme.
Danas je nešto bilo drugačije. U samom trenutku kad slivnik zakrklja čuo sam nerazgovetan šapat. Pomislio sam, kako je to neobično. Zamisli kad bi u tom trenutku kada mala crna rupa iz kade umire nastao spoj sa drugim svetom. Pomisio sam, evo to je moja priča. Kao, neki junak, poput mene, divi se vrtlogu u kadi i onda i on isto čuje taj šapat sa drugog sveta i onda postaje opsednut virom iz kade i ponavlja ga bezbroj puta i snima, te snimke čuva, proučava ih. Dolazi do reči, pokušava da pošalje poruku bićima sa druge strane horizonta, ali ne uspeva i sedi tako u kadi sam i tužan.
Baš kao i ja u tom trenutku, jer uviđam da od moje priče o vrtlogu neće ništa biti...
No comments:
Post a Comment