Osetio sam smrt.
Nije se nalazila ni u jednoj oštrici, a bilo ih je nebrojeno u vojsci koja je nahrupila u naš zamak i zapalila ga.
Pošli su za nama, lovili su nas. Ali smrt nije jahala sa njima. Premda bi za nas bio kraj, da su nas uhvatili, smrt nas je dočekala na jednom drugom mestu.
Popeli smo se u drvene dvore u krošnji. Pogledao sam te u oči i stresao se kada sam shvatio da ne vidiš da je sve gotovo. Smrt je bila naslonjena na ogradu sa koje smo motrili na razularene patrole koje su pokušavale da nam uđu u trag. Otpila je gutljaj jake turske kafe i nasmešila mi se.
"Kapiraš, zar ne?" pogledala me je sažaljivo.
Gušio sam se u suzama koje su padale iznutra, puneći mi pluća tugom. Bezizlaznost me jeste plašila, ali više od nje, u grudima mi je vršljala samoća.
No comments:
Post a Comment