R93

Neki ljudi nemaju priču u sebi. Naprosto nemaju. I žive bez priče. Imaju poneke anegdote i to je sve. Ali šta da radi pisac koji nema priču? To je najgora od svih muka.

Ne mogu ni da proizvedem priču u sebi. Šupalj sam. Ne samo prazan. Ni po jada kad je umetnik prazan. Dovoljno je da se napuni. Ne kažem da je to lak proces, ali može se. Slušaš klasičnu muziku, čitaš dobre knjige, odeš na izlet, upijaš utiske. Napuniš se. Ali kad je čovek šupalj. To znači da ima rupe. Na te rupe iscuri priča. Još ako si pisac. Pa ti priče izmiču, izmigolje se iz tebe kao da si trula jabuka iz koje i crvi beže.

Šta mi drugo preostaje nego da beležim svoje snove. Oni su priče koje se nalaze sa druge strane. Lovim ih oprezno. Kao mrežicom. Ali snovi su kao bića sa dna okeana. Na površini se raspadaju velikom brzinom. Trule i one. Ostaju samo sluzavi komadići. Pokušavam da ih sašijem. Prepariram. Ukrasim ih. Obojim nekim bojama, ne znam ni sam odakle mi. I onda ih okačim da se osuše i stvrdnu. Ne ispadnu loše, gotovo kao prave. Ali nisu priče. Mogu da ih prodam nekom naivnom turisti, ali pravim znalcima ne. Ne smem nikom ni da ih pokazujem. Šta ako se u toj svetini nalazi bar jedan znalac.

Nekad i snovi presuše. Ne prežive put ka površini. Ostanu nedorečeni. Kao neoblikovana proročanstva. Samo slutnje. Neki zatomljen impulsi.

A šta ako sam sve ispričao što je imalo da se ispriča. Šta ako je cela priča istekla i sad nema više. To je to. Imao si džep za jednu priču i sad je kraj. A ne silazi ti se sa puta pisanja. Onda ti ne preostaje ništa nego da u tu šupljinu sipaš bilo šta. Makar i đubre. Istina i priče će da budu đubre, ali će bar biti priče. Možda tu stvarno ima nečega. Ali kakav je pisac koji priča đubretarske priče? Da li je bolji od onog koji potrkada sopstvene snove?