Zaljubio sam se u zmiju.
Stupio sam u njen svet prepun kiše, blata i uzanih prolaza. Autobusi krcati decom penjali su se uz vrletnu kosinu i klatili spuštajući se prazni ka bivšem sportskom centru.
Bila je tužna, čemu nisam pridavao mnogo značaja. Zato je nisam pažljivo slušao, te sam i sam lutao gore dole baš kao autobusi.
U jednom trenutku sam je poneo na rukama. Iznenadio sam se koliko je topla, a umesto krljušti koža joj je bila meka kao frotirsko ćebe. Još više se sneveselila.
Trag je postao sve jasniji, kriminalci koje sam došao da osujetim bili su pred slomom. Tek tada sam primetio da zmija umire. Tek tada sam primetio koliko mi je draga. Obmotao sam je nežno oko vrata i milovao je. Tepao sam joj, ali nije imala snage čak ni da se obavija oko mene. Samo je gunđala kako joj smetaju nežne reči i kako je najbolje da požurim i izvršim zadatak.
Srećom, probudio sam se pre nego što je uginula. Daje mi nadu da tamo sa one strane još trčimo između stenja, natapani kišom. Da je dodir moje kože hrani i da će ponovo početi da sikće peckave dosetke. Da će skliznuti sa mene i praviti se da joj nisam pomogao.
No comments:
Post a Comment