R66

Pokazali su mu se izdaleka, kako bi znao da mu se ne prikadaju. Prišli su oprezno, hodajući sve sporije. Zaustavili su se na desetak koraka i na predvodnikov znak skinuli šešire i kape. 

Posmatrao ih je nemo. Na licu mu se nije moglo očitati ništa drugo do da ih vidi. Usporenim pokretima odložio je drvenu činiju iz koje se još pušila čorba od kelerabe.

"Majstore", kazao je predvodnik gotovo šapatom. "Neophodna nam je vaša pomoć."

Predvodnik je ličio na mrava. Ponajviše zbog okruglaste glave i krupnih zuba iskrivljenih u uzanoj vilici. Bio je proćelav, premda još nije zašao u sede godine. Iza njega sedela su dvojica težaka, raskrupnjalih od teškog rada i zaobljenih od jake hrane. Koža im je bila rumena tako da je isticala pramenove tanke plave kose. 

Premda upit još nije izrečen, majstor je znao zbog čega su došli. Uvek zbog istog. Ali ovaj put nije mogao da im pomogne.

"Ne mogu da vam pomognem", kazao je majstor. "Izgubio sam tugu..."