Probudila ga je glavobolja. Kad udari od ranog jutra kao da mu je neko šilo zabio u oko. Skotrljao se iz postelje i pokušao da dohvati lek sa noćnog stočića. Ne samo da nije bilo kutije analgetika, nije bilo ni stočića. To ga je žanculo dovoljno da se osvrne po prostoriji. Čudno, noćni stočić nalazio se sa pogrešne strane kreveta. Bol mu nije dao vremena da se pozabavi pitanjima vrludavog nameštaja, pa se protegao preko postelje i dohvatio pilule. Istresao je dve plave na dlan i počeo da žvaće. Osim pravilnog rasporeda, još nešto je nedostajalo u prostoriji. Odsutna je bila i buka saobraćaja. Prišao je prozoru i razmaknuo zavese. Ulica je još bila tu. Automobili su se tiskali kao i obično. Šareni autobus predvodio je kolonu kao kakav cirkuski slon. Raskrilio je prozorska okna. Vozila nisu brundala. Zvuk koji su ispuštala pre ga je podsetio na zujanje ili zvrndanje. Pogledao je na trotoar. Prolaznici su nosili lepa odela. Preovladavale su svetle boje, plava jutarnjeg neba, zelena sveže pokošene trave, žuta poput krempita. Nisu baš svi bili nasmejani, ali su se pozdravljali u prolazu.
Zazvonio je telefon.
Osvrnuo se i ulovio mobilni iz gornjeg džepa odela složenog preko stolice radnog stola u uglu, preko puta kreveta.
"Halo?" javio se
"Gospodine Petroviću? Žana je..." rekao je nepoznat ženski glas.
"Žana?" pokušao je da ne zvuči sablažnjeno.
"Jeste, sekretarica vašeg odeljenja. Zovem da proverim da li je sve u redu?"
"Ne znam", iskreno je odgovorio.
"Nema problema, samo mi recite da li uzimate slobodan dan ili ćete doći kasnije?"
"Doći ću, samo da se..."
"Sjajno, baš mi je drago, kolege vas željno očekuju..."
Kolege? Željno? Očekuju?
U kakvom sam se ovo Diznilendu probudio, pomislio je gospodin Petrović.
No comments:
Post a Comment