Delovalo je kao da je lupio čvrgu vazduhu. Tri petine treptaja posle tog pokreta gotovo ni iz čega stvorio se iskričavi trag.
Vazduhočvržitelj bio je malo niži od krova žute krntije marke opel astra. Nosio je tanki jesenji kaput preko neupadljivog sivog odela sa crnim tankim džemperom umesto košulje. Neko bi mu glavu opisao kao okruglu, neko kao kockastu, stoga što je bila krupna i buckasta kao tapacirani nakovanj.
Podvio je krajeve kaputa da se ne bi umazali blatom i čučnuo pored priče.
"Bogami si je udesio", promrmljao je, više za sebe nego za zabrinutog pisca koji je stajao po strani i drhtuljio na vetru.
Pisac je ćutao nekolio trenutaka. Bio je bled i mršav, odeven u svilenu pidžamu boje dižonskog majoneza preko koje je ogrnuo tkaninu koja je ličila na zavesu. Retkom plavom kosom igrao se vetar koji je zadzao obod piščevog neobičnog ogrtača. Piscem ga, istina, nazivamo samo uslovno, s obzirom na stanje priče koju je pregledao inspektor Pilsudski.
Da je priča bila na izdisaju bilo je jasno i neukom prolazniku, za to nije bilo neophodno zvati književnu policiju. Ono što je zbunjivalo inspektora bilo je pitanje kako je došlo do toga. Viđao je Jan Pilsudski i ranije slučajeve da se priča otme kontroli. Sećao se jezivih priča o tome kako priča i pisac mogu da unakaze jedno drugo. Ali bleda prikaza koja je ležala u blatu nije mu delovala kao divlja priča. Naprotiv, imala je sjajnu dlaku, potkresane kandže i krupno šareno perje. Zašto je ležala u lokvi krvi, razbijenog nosa i raščupane kose, bleda kao i pisac, Pilsudski nije mogao da zaključi naprečac.
Ustao je i mahnuo tehničarima
"Nosite je..." rekao je Pilsudski i posegnuo u gornji džep kaputa da izvadi novu cigaretu.
No comments:
Post a Comment