Nebo je bilo prekriveno ružičastim oblacima. Krošnje breza koje su rasle uz potočić treperele su jarkozelenim listićima. Njihovo leskanje utrkivalo se sa dobujućim sjaktanjem iza brda na obzorju. To je tamo negde, ka Nišu, gruvala artiljerija.
Selo je bilo odavno napušteno. Nije bilo mnogo čega ni da se spali, a kamoli ukrade. Pukovnikovog konja morali smo da nudimo kukuruzom, jer buđavo seno iz štale nije hteo ni da pogleda. Smirio se, zapravo, tek kada je Danailu odgrizao kažiprst. Rzao je kao da nam se ruga i dugo žvakao krvavi patrljak.
Pukovnik Bogdanov tražio je da se zaselak ipak stavi pod baklju, pa smo se dobrano namučili dok vlažno seno nije uhvatilo plamen. Kao da smo ga polili benzinom, buknulo je i prenelo požar na kuću.
Kunem vam se da je vatra gorela plavom bojom, prelivom mora, plićaka, gotovo tirkiznim senkama kao što je zelenoplava voda na plažama Krfa.
No comments:
Post a Comment