Obećao sam da ću te posetiti u snu. Ne znam da li sam uspeo. Verovatno nisam, jer si se jednog dana javila da odlaziš. Uspomena još nije nestala, ali sve je bleđa. Ostao je samo obris koji ne mogu da uhvatim. Kao kad ustaneš iz kreveta, pa se toplina tela zadrži samo nekoliko trenutaka. Dovoljno da me podseti na tvoj miris, ali nedovoljno da te po tom tragu ponovo sazdam.
Zašto mi toliko nedostaješ?
Nikada se nismo sreli. Nikada ti nisam pokucao na vrata. Nikada me tvoja deca nisu gledala stidljivo i osmehivala se. Nikada im nisam pravio doručak i večeru. Nikada nismo ležali isprepleteni i nikada ti nisam prstima prelazio preko tetovaža, zapitkujući o svakoj. Nikada se nismo ljubili krišom u prolazu, niti smo žudeli jedno za drugim.
Možda baš zato?
No comments:
Post a Comment