Izašao sam sam,
nenaoružan. Veče se spustilo niz zidine, pritisnulo kapiju i istislo boje iz
travki. Zakoračio sam u svežinu sigurnim korakom. Svet je bio pust. Mrak je
šaputao pesmu tišine, a duše predaka osvetljavale su mi put. Onda me je
zaskočila. Iznenada. Nisam se snašao. Uhvatila se za moju odeću. Povukao sam
se. Udarila je opet. Niz kosu se razlila tečnost. Potrčao sam. Udarci su padali
po meni poput sitnih, ledenih bodeža. Ipak, nekako sam umakao. Zaklonio se iza
vekovnog graditeljskog umeća, koje nas štiti od opasnosti iz mraka...
Ove noći sam
naoružan. Hodam pod svetlom zvezda i osluškujem. Čekam je. Prsti desne ruke
igraju se zakrivljenom drškom. Pretvaram se da nehajno razgledam krošnje i
nebo... Ipak, nema je. Zna da sam spreman, zna da ovog puta ne može da me
savlada. Srešćemo se nekom drugom prilikom. Pogledaćemo se u oči i jedno od nas
će pasti. Zar ne, kišo?
No comments:
Post a Comment