R3

Okrenuo se prilično gipko. Snažno se odrazio, pa mu je to pomoglo da u letu snažnim zamahom promeni impuls i obrne se u doskoku. Dočekao se pomalo nesigurno, kao što uvek biva kada previše samouvereno izvede akrobaciju.

Nije čekao da mu se telo sasvim osovi. U svojoj inerciji, njegova organika je želela da trupne na pod i otkliza se onoliko koliko ga gravitacija vuče. Voljom je prenebregao želje tela i zabacio se, nošen novim impulsom. Odlučio se za premet sa promenom ruke. Zapravo, nije bio siguran ko je ili šta unutar njega odabralo baš taj pokret. Bližio se onostranom, doticao prostor u kome je vreme prilazilo brže nego u svakodnevici. Tako je imao lažni utisak da predviđa budućnost, da zaključuje i odabira novu figuru u onoj tananoj tački prelaza između završetka jedne i početka druge. Posmatraču bi se činilo da je posredi veoma složena koreografija, dugo uvežbavana i veoma tečna. Istina je bila sasvim drugačija. Bila je to neka vrsta kontrolisanog mahnitanja.

Osetio je kako mu se um sliva u udove. Bio je svestan svakog mišića. Premda su se akrobacije ređale munjevito, a odluke donosile zaslepljujućom brzinom, dopola uronjene u nesvesno - svaka figura koju je oblikvao bila je do kraja savršena; prsti ispravljeni, pogled upravljen pravo ispred sebe, širina pokreta nesputana. Opnom od misli pratio je svoje kretanje i ostavio telu da sprovodi zadatke. 

Kad se dobrano orosio znojem prešao je prvu granicu. Zamoren, um se uvukao u lobanju, a telo je kukalo. Smena akrobatskih figura postala je nešto sporija, ali je svaka bila sve teža. Jednoručni premet sa izbačajem kuka, skok-pad sa prelaskom u most, ponovo je morao da potraži volju da bi uopšte mogao da izvede bilo koju od vratolomija. 

Volja. Doživljavao ju je kao sline. Kao nešto gusto, a tečno što se uliva u svaku poru. Bio je to sok koji mu je bio neophodan. Volja mu je izmicala, svaki krak koji je uspeo da upregne protezao se i kidao. Žrtvovao je brzinu zarad povećanja kontrole nad tim sluzavim tokom. Tako se i dogodilo. Dok je bio zaokupljen rvanjem protiv sopstvene volje, telo je prestalo da se buni, a um je turirao nove hiljade obrtaja. Gotovo da je ostetio ukus adrenalina i endorfina koji su mu pokuljali kroz telo. Naglo je ubrzao, njegove kretnje sada je mogao da prati samo obrazovani posmatrač, neko ko je i sam posedovao veštinu i iskustvo. Uprkos velikoj brzini i munjevitim promenama pravca, nije sužavao pokrete - naprotiv! Leteli su u svoj punoći, razmahani i hitri poput lepeta kolibrija.

A onda je um opet nahrupio da curi kao ulje iz razdrndane mašinerije. Pustio ga je da sklizne niz celo telo, ali s popuštanjem stiska oslabila je i volja. Izmigoljila se podlo, bez nagoveštaja. Um je počeo da nekontrolisano kulja i isparava svud oko njega. Video je kako se pretvara u buktinju, zapaljen tim izdajničkim otakanjem goriva. Šta ima za ručak, dokle ćemo ovako, zašto ovo radimo beše, kako ćeš potrošiti slobodne dane, da li si primetio da načelnica ima mladež na vratu... Um je kapao po podu vežbaonice. Ugazio je u jednu od tih barica i okliznuo se. Impuls ga je napustio usred vratolomije. Pršljenovi zakrckaše, a oštar bol u tetivi stopala poručivao mu je da je gotovo...