R8

Andraš je stupio u hodnik. Mirisalo je na kupatilo. Prolaz je bio osvetljen jakom rasvetom sa tavanice. Iz daljine je dopiralo zujanje motora. Znao je da ne sme da bude ovde i da je trebalo da ostane u krevetu i spava ili se bar pretvara da spava, ali poziv je bio prejak.

Kao i svaki osmogodišnjak, Andraš je takođe bio ljubopitiv. Tu njegovu osobinu kao da je nešto mnogostruko uvećalo. Već od same pomisli da napusti kabinu i išunja se u hodnik, rascvetavao se u njemu čudan žar. Propeo se na prstiće, pa iskrao iz tame u svetlost.

Prolazi su se račvali, naizgled nasumično razbacani tamo gde je konstruktorima svemirskog broda "Leptir" bilo najzgodnije da uglave kabinu ili kakav drugi koristan prostor. Andraš nije znao kuda ide, ali noge su ga nosile malo-pomalo kao da ga toplina obuzima sve više ako skrene u pravom smeru. Malo je grešio, ali je brzo navikao da intuitivno sledi nameru unutrašnjeg znaka.

Iznenada je začuo glasove i korake čizama po mekom tepihu kojim su, izgleda, brodski hodnici bili opremeljeni. Pohitao je nazad i osetio plimu tuge. Ipak, nije ga zaustavila kao što bi opomenula odraslou osobu. Neveseo, vraćao se ka svojoj sobi, ali nije bio slomljen i to ga je začudilo. Još više ga je začudilo to što se uopšte i čudi. Tok misli koji mu je kolao umom bio je previše analitički. Baš čudno, mislio je, Pa, ja nisam takav...