R16

Vratio sam se u selo kolica natovarenih krivim, sasušenim gredicama, zarđalim metalnim šipkama i kratkim namotajima žice. Na dnu krila se i neobeležena konzerva. Možda je unutra bilo motorno ulje, a možda hrana, limena spoljašnjost nije otkrivala. Pokazao sam je Baltazaru. Nasmejao se i poslao me da istovarim sve u "banku". Tako smo zvali rupu u zemlji natkriljenu platnom u kojoj smo držali sve zajedničko.

"Zar se ne plašite da će neka od ovih budala sve pojesti i popiti?" pitao sam starca.
"Strepimo, naravno, ali ne možemo sve da držimo u šatorima. Osim toga, postoji strah, prirođena bojazan da će ih zajednica sasvim izopštiti."

Uto je neko protrčao između šatora sasvim nag, mlatarajući rukama. Vikao je nešto o sreći novog dana.

"Da li je ovo samo san?" pitao sam Baltazara dok smo pili sledovanje vode.
"Možda. Ali nema svrhe lupati glavu oko toga. Ako i jeste san, nećeš se probuditi, ovo je jedina stvarnost:"
"Kako smo došli ovde?"
"Već sam ti odgovorio da ne lupaš glavu filozofijom. 'Ajde treba da ojačamo vrata do ponoći."

Iznenadio sam se kada sam na gradilištu video još desetak ljudi. Polunagi, sa krpama na glavama, radili su ćutke. Neko je donosio limove iz "banke", neko je kamenom kucao klinove.

Iz daljine dopirala je ludačka cika i napevanje pijanih ili poludelih. Ne ozbazirući se, radili smo kao gonjeni nagonom.

Kao mravi.