Došli su u ponoć, kao što je matori Baltazar i rekao. Zavijali su i rojili se oko grada. Srećom nisu mogli da probiju palisadu i kapiju koju smo podigli danas.
Nisam verovao da ćemo u pustari naći išta osim peska, ali starac je rekao, kopajte i mi smo kopali. Nisu, naravno, svi poslušali. Neki su se najeli bajate hrane i napili vode i dremali u hladu, drugi su već obilazili tuđe šatore i pokušavali da ukradu još koji zalogaj. Pojedini su već počeli da kukaju, bune se i podbunjuju ostale.
"Ne obraćaj pažnju", kazao je Baltazar, "svi smo ionako već mrtvi, neka ih."
"Ako smo već mrtvi, zašto preturamo po pesku i teglimo sve ovo?" pitao sam, pakujući grede u kolica.
"Ne znam za tebe, ali dok mogu da radim, živ sam. Osim toga, postoje ovakvi i onakvi načini da se umre. Želiš li da se predaš? Da se prepustiš bolu dok te rastržu kandžama na komade i žderu?"
Stresao sam se. Starac je prilično živopisno predstavio šta nas čeka od ponoći i nije lagao. Kad je ječanje prestalo, misli su mi se pribrale. Pitao sam se da li ću jutro dočekati u nekoj drugoj mori, ali probudio sam se u istom šatorčetu koje sam tog jutra podigao. Svako od nas četrdeset dobio je ocrtan pravougaonik u pesku, nešto platna i letvica, pakovanje bajate hrane i kutijicu. Baltazar mi je objasnio da svakom zapadne nešto drugo, u mojoj su se nalazile šibice.
"Zašto smo ovde? Ko je sve ovo uredio? Ko su oni demoni?" pitao sam matorog čim je svanulo.
"Oho, neko se probudio kao filozof... Bolje bi ti bilo da uzmeš ta kolica i zaputiš se u pustaru. Naći ćemo se u selu kad sunce prođe zenit. Večeras će ih biti još više. Moramo da utvrdimo kapiju."
Praćen šrkriputanjem žičanih kolica, zaputio sam se kroz raskriljene vratnice grada.
Nisam verovao da ćemo u pustari naći išta osim peska, ali starac je rekao, kopajte i mi smo kopali. Nisu, naravno, svi poslušali. Neki su se najeli bajate hrane i napili vode i dremali u hladu, drugi su već obilazili tuđe šatore i pokušavali da ukradu još koji zalogaj. Pojedini su već počeli da kukaju, bune se i podbunjuju ostale.
"Ne obraćaj pažnju", kazao je Baltazar, "svi smo ionako već mrtvi, neka ih."
"Ako smo već mrtvi, zašto preturamo po pesku i teglimo sve ovo?" pitao sam, pakujući grede u kolica.
"Ne znam za tebe, ali dok mogu da radim, živ sam. Osim toga, postoje ovakvi i onakvi načini da se umre. Želiš li da se predaš? Da se prepustiš bolu dok te rastržu kandžama na komade i žderu?"
Stresao sam se. Starac je prilično živopisno predstavio šta nas čeka od ponoći i nije lagao. Kad je ječanje prestalo, misli su mi se pribrale. Pitao sam se da li ću jutro dočekati u nekoj drugoj mori, ali probudio sam se u istom šatorčetu koje sam tog jutra podigao. Svako od nas četrdeset dobio je ocrtan pravougaonik u pesku, nešto platna i letvica, pakovanje bajate hrane i kutijicu. Baltazar mi je objasnio da svakom zapadne nešto drugo, u mojoj su se nalazile šibice.
"Zašto smo ovde? Ko je sve ovo uredio? Ko su oni demoni?" pitao sam matorog čim je svanulo.
"Oho, neko se probudio kao filozof... Bolje bi ti bilo da uzmeš ta kolica i zaputiš se u pustaru. Naći ćemo se u selu kad sunce prođe zenit. Večeras će ih biti još više. Moramo da utvrdimo kapiju."
Praćen šrkriputanjem žičanih kolica, zaputio sam se kroz raskriljene vratnice grada.
No comments:
Post a Comment