Da je znao da će se ovako završiti, Rustam nikad ne bi započeo pisanje. Zamisao koju je dobio kad mu je sendvič iskrvario kečap začinjen karijem na nove novcate cipele, navela ga je da se javi šefu i dobije slobodan dan. Odjurio je kući i pošto se uverio da će italijanske kožne ljubimice preživeti bez oštećenja, otvorio laptop.
Celog je života mislio da je pisanje nešto uzvišeno, njemu kao običnom komercijalisti nedostupno, ali - eto - ispostavilo se da je prosto k'o pasulj. Belinu ekrana ispunjavao je mnoštvom znakova lako kao kad se toči vino. Nije zastajkivao da vidi šta je napisao, niti je ispravljao greške nastale gotovo histeričnim lupkanjem po tastaturi.
Priča je isprva delovala bledo, video joj je samo obrise, a onda su počele da se ukazuju kandže, noge, perje, poprsje, tanke ruke i široka krila koja su jedva stala u jedinu sobu Rustamovog stančića. Naposletku mu je klimnula mačkolikom glavom i iskezila gladne zube sa kojih se slivala pljuvačka. A Rustam ju je hranio, ispisujući red za redom.
Nije mu bilo jasno kada se dogodila promena i kako. Ne bi ni ugledao mrlju da se nije stvorila baš kod slova F, tamo gde je izbočina na tastaturi označavala početni položaj za levu ruku. Pod prstima je osetio nešto vlažno i gusto poput kećapa začinjenog karijem. Podigao je glavu tek na vreme da se izmakne. Priča je promašila udarac kandžom usmeren ka piščevoj slepoočnici. Rustam se bacio na pod, a pernata zver je skočila na sto i zaklopila laptop.
Pisac je otpuzao do kaputa složenog na krevetu i panično kopao po džepovima da nađe telefon, dok se priča oblizivala čučeći na stolu. Samo kad bih mogao da se setim broja književne policije, pomislio je Rustam.
No comments:
Post a Comment