97

 Činilo se da naš gradić ima sve što treba, taman koliko treba. Dolina je bila dovoljno prostrana da se u nju udenu sve ulice i sve kuće, a da se svaka razbaškari baš koliko joj treba. Reka nam je darovala obale nad kojima su se nadvijale terase restorana, kafana, pa čak i hotela. Nije bilo previše automobila, niti su svi išli svuda biciklom. Okolne planine su bile lepe, ali ne i predivne, pa nismo imali sezonske najezde skijaša ili planinara. 

Premda je gradić bio podalje od prestonice, nismo bili zabit. Imali smo pristojnu biblioteku, dobrovoljno pevačko društvo sasvim lepo uštimovano, maleno pozorište, kao i roštiljadu, te sajmove i sportska nadmetanja, ponešto za svačiji ukus. 

Tu i tamo, neki naši sugrađani imali su poteškoća sa plaćanjem računa, ali niko nije bio beskućnik ili raspikuća. Štaviše, moglo bi se reći da nam je dobro išlo. Osim što su proizvodi naših organskih farmi bili na ceni u prestonici, u gradiću je postojala i vinarija, te pilana i cementara, a naši krznari, sarači, drvodelje i krojači imali su istančan ukus koji je prijao kupcima iz velegrada. Čak je i moj minijaturni startap bio znak da naš gradić ima mesto u novom veku.

Ono čega nismo imali bile su - dame za udaju!

Šta ćete, moderna vremena ne pogoduju malim, gotovo ruralnim gradićima kao što je bio naš. Mladi su odlazili u grad da se školuju, ali nisu se svi vraćali. Dok su momci ipak ostajali na zemlji, na imanjima predaka, preuzimali uspešne radionice i nastavljali zanat očeva, devojke su privlačila svetla velegrada. 

***

Ovakvo stanje stvari duboko je tištilo nezvanični sindikat tetki, ujni, strina, staramajki i drugih provodadžika. Sećam se susreta sa gospođom Udavčić, jednog popodneva, kada sam se vraćao iz šetnje duž obale. Sedela je u gostionici “Pod Lipom” i pila čaj. U kompletiću boje lavande, uz odgovarajući šeširić, podsećala je na englesku kraljicu, počev od damskog, pomalo krutog držanja, pa sve do kose, slično sede i kratke. Bila je uzrujana, prepoznao sam po tome što je mi je mahnula kada me je spazila:

• Pa, jeste li čuli?! Naša Magda! Magdica je otišla! - zavapila je teta Amalija.

Da nisam znao da je Magda jedra i stasita mlada dama pomislio bih da nam se kakva časna tetka preselila u Veliki Frizeraj na nebu. 

• Dobar dan, gospođo Udavčić - pozdravio sam je osmejkom.

Dok sam prilazio, sklapala je ruke i treptala. Čim sam prišao, ponudila mi je da sednem i odmah počela:

• Magda! Zamisli, poslala je poruku, telefonsku. Pa, zar se to tako radi. Ni glasa, ni dobar dan, dobar dan! Es, em, es! 

Oborio sam glavu da bih prikrio osmeh, premda sam razumeo njeno razočaranje. Iako sam se bavio novim tehnologijama, ni telefonski poziv ni pismo iz koverte, nisu za mene izgubile draž. 

• Ali, Magda već završava studije, znali ste da su izgledi da se vrati mali…

• Ne, nisam to znala - ošinula me je pogledom gospođa boje lavande - Nisam to znala, jer je moj Damjan odlazio kod nje i uvek se vraćao sa čvrstim uverenjem da će se oni uzeti, preseliti na imanje i već, sve po redu.

• Mislio sam da su Magda i… Nikolaj… - podigao sam obrvu upitno.

• Ma, kakav Nikolaj, ‘ajde Boga ti! 

Gopođa U. kao prava profesorka u penziji, nije mogla biti u krivu, stoga mi je obujmila ručni zglob i sricala reč po reč dok ga je podizala i spuštala u taktu bukvice:

•  Ti. Mladiću. Ne-shva-taaš ozbiljnost situacije! 

Uzdanhuo sam i pripremio se da budem doškolovan u pogledu ozbiljnosti situacije.

• Nije meni što je Damjan opet sam, samcijat... - rekla je gospođa, zastavši za trenutak, verovatno da proveri da li sam joj poverovao - ...ali Magda je bila poslednja! Razumeš li? S njenim odlaskom nema više pogodnih udavača. 

Ćutao sam, prebirući po mislima. Grad nije velik, ali mi je bilo teško da poverujem da su nas baš sve dame napustile. Umesto odgovora Amaliji, slegnuo sam ramenima.

• A šta je sa Martikom? - upitao sam.

• Otišla pre tri meseca.

• Ana-Marija?

• U Parizu. Mislim da se neće više vraćati.

• Šta je sa Sarom, ona je tu, u gradu?

• Eh, Sara čeka da joj se vrati onaj Holanđanin, pa da ide s njim.

• Natalija?

Amaliija je samo frknula. 

• Ja nemam ništa protiv Natalije, ali…

Klimnuo sam i podigao ruku. Znam da je ogovaranje omiljena zabava gradića kao što je naš, ali nikad mi nije bilo prijatno da slušam ono što sledi posle “ali”.

• Dobro, dobro, dakle nemamo više devojaka za udaju, a koje bi bile vama po volji. 

Ljubičasta gospođa je odsečno klimnula i uzdahnula, kršeći prste. 

• Onda nam preostaje jedino da čekamo da devojčurci poodrastu… - rekao sam to samo jer me je zabavljao Amelijin izraz zgražavanja - … ili da se nadamo da će neka dama zalutati u naš mali grad.

Premda u tom trenutku ni sam nisam verovao da je to moguće, nekoliko meseci kasnije baš to se i dogodilo. 

***

Prva žrtva bio je Gradoslav Prpošević, vlasnik cementare. Tog dana kada sam ga video kako se pokunjeno vraća kući sa obale, mučio me je posebno zakučast zadatak. Ustao sam od stola da se protegnem i predahnem od brojeva i slova postrojenih u logiku koja mi je mrsila misli. Gradoslav, nemali čovek velikog srca, zajapuren, olabavljene kravate, nogu pred nogu nailazio je sokakom. Nalaktivši se na kibic-fenster nazvao sam mu dobar dan i dobio neodređeni otpozdrav rukom. Delovalo mi je kao da će da prođe, ali se okrenuo i slegnuo ramenima. Odsela je u hotelu. Prošetala je korzom. Primetili su je na pijaci. Tražila je da pogleda kuće na prodaju. Kupila je imanje nadomak grada. Nije napustila hotel sve dok majstori nisu uredili domaćinstvo po svakoj i najsitnijoj zapovesti, a bilo ih je podosta. 

Muškarci su se složili da osim što deluje kao dama iz visokog društva, izgleda kao mačka i po. Žene su prekorevale muževe, a tetke pokušavale da nađu manu. Katalin je, međutim, imala samo jednu, ali neoprostivu. Bila je gotovo savršena.

Ljubazna i ljupka, Katalin se nije trudila da zavodi tuđe muževe, niti su je momci mnogo zanimali. Nije se zaticala sama u društvu muškaraca, a sve gradske matrone i tetke kupila je, jednu po jednu, otmenim čajankama na kojima su sve bile dobrodošle.

To kao da je bio znak za lokalne đuvegije da počnu da joj se udvaraju.

***

• Šta meni fali? ‘Ajde iskreno. Šta mi fali? - pitao je svemir koliko i mene.

Pre nego što sam mu išta odgovorio, nastavio je, kao da ne mari ko sluša.

• Ništa ne razumem. Izašli smo na kafu, ovo-ono, nije mi izgledalo kao da joj se ne dopadam. Ja, bam-bam, karte na sto, ona kaže nešto se nismo razumeli, šta ne razumeš, svega imam, sve ću da ti stvorim, ne nije to, ovo-ono. Ja pobeleo, kažem, da nije nešto do mene, nije, da nisi ti jedna od onih, nije, ‘oćeš uopšte ti da se ženiš, kaže ‘oću, aha, samo neće za mene… 

Tad još nisam upoznao Katalin, ali ipak sam na izvestan način saosećao sa njom. Naš Gradoslav jeste dobar čovek, no možda mrvicu pregoreo do mere da nije razlikovao uljudnost od ljubavnog zanosa. 

• Evo k’o čovek te pitam, šta mi fali? - ponavljao je Gradoslav sve do kuće.

***

Za slučaj Mitra Miće Leposavića, drugog palog borca, doznali smo tek kada je spakovao kofere i napustio grad. Tetke i strine davale su mu, čini se, prevelike, izglede za uspeh. Po sredi je, ipak, bio najpoželjniji od gradskih neženja. Genetski loto dao mu je, ne samo visinu, talasastu plavu kosu i naočit stas, već i nekoliko gradskih prodavnica i uvek punu kafanu. Kao vredan i uporan privrednik uspeo je da nasleđeni kapital oplodi i pusti pipke sve do prestonice, gde se govorkalo da ima biro i nekakvu malu proizvodnju.

Svako je imao svoju verziju priče o tome kako je tekao njegov juriš na Katalin, tim pre što je Mića svoje pokušaje mudro krio od, uvek budnih, posmatrača. Neki su govorili da je nastupio previše napadno za istančan ukus dame kakvom se Katalin pokazala. Drugi da je pogrešio upravo u tome što je igrao na kartu poslovnih dostignuća, kao da je Katalin sirotica, a ne žena koja je upravo kupila i opremla raskošno imanje.

Tek, mnogi su se slagali da bi njegov hitri odlazak iz grada mogao da ukazuje na kakvu sramotu. Njegovu, razume se, jer i pored brodoloma njihovog miljenika, tetke i strine iz kora provodadžika čvrsto su držale stranu Katalin, nalazeći odbeglom đuvegiji ovu ili onu manu.

***

Nedugo potom sedoglavi i veoma uvaženi predsednik opštine, gospodin Guzić počeo je da se hvali kako će pokazati svima da, i pored svojih zrelih godina, upravo on ima to što jednoj dami može da nedostaje.

Nije se obazirao na pomalo podmešljive kafanske komentare i zgražavanje u kružoku gradskih staramajki. To što “bi mogao otac da joj bude”, Darko Guzić primao je, bezmalo, kao kompliment. Ako nije moć, bogatstvo ili muška naočitost to što Katalin traži, možda je upravo zrelost jedne figure od poštovanja i ugleda, ponavljao je, verovatno hrabreći se.

No, premda se nije odselio, niti je ulici priredio spektakl poput Prpoševićevog, uskoro je bilo sasvim jasno kako je uvaženi gospodin Guzić prošao. 

To je bilo obznanjeno u poruci koju je Katalin objavila kroz mrežu nezvaničnog sindikata zainteresovanih gospođamajki. Objava je otvorenošću zatekla gotovo ceo grad, ali i neobičnim uslovom koji je postavila. Mnogi momci su smatrali da je to znak da je Katalin svejedno ko će je odvesti do oltara, dok su drugi upozoravali da je zadatak daleko teži nego što se čini.

Katlin je, naime, poručila gradu sledeće. Da neće primati pozive na kafu, večeru, šetnju, kao ni druge oblike udvaranja. Poći će za onog ko otključa vrata njenog doma. Ključ se nalazi na ogrlici njene mačke, jednog olinjalog čuda srebrnkaste dlake, koje smo često viđali na krovovima našeg gradića. 

Kao što ste mogli i da pretpostavite, počeo je lov na cica-macu.

***

U nedelji posle Katalinine objave, gotovo da nije bilo neženje u gradu koji je odoleo da se naoruža mrežicom, čakljom, laserskim pokazivačem, mačijom travicom, šunkom, slaninicom, sušenom ribom, lopticama sa zvečkom ili pecaljkom sa šarenim perjem, a bilo je onih koji su na strateškim mestima raspoređivali čančiće s mlekom. 

Mačkolovci su uspeli da uhvate omanju regimentu mačaka žutih, sivih, belih, crnih, šarenih, pa čak i odbeglu, te već prežaljenu mačketinu teta Lelice, zatim nekoliko pasa lutalica, tuce pacova, tri lasice i jednu poluslepu lisicu, ali Katalininu macu nisu uhvatili.

Najgore je prošao Rođa Roćko Ristić koji je iznebuha na četu lovaca naleteo dok se apencem vraćao sa salaša. Starina je završio ugruvan, u jarku, proklinjući i njih i mladu damu i ceo mačiji rod.

Druge nedelje, kada su neozbiljniji kandidati odustali, borba se zaoštrila. 

Lukaviji lovci prešli su na finije mamce, kašice od mlevenog mesa i pileće supice, svežu tunjevinu i inćune, te mačije paštete iz luksuznih konzervi nalik na zlatne. Oni manje strpljivi, rešeni da se ne igraju žmurke sa čupavim stvorom, bacali su  mreže, postavljali zamke i pujdali goniče na sirotu životinju.

No, maca je, izgleda, usvojila gazdaričine visoke standarde. Činilo se da nije bila zainteresovana za hranu, ma kako prefinjena bila. Ono što bi i najizbirljivije mače izludelo, Katalininoj maci nije se činilo vredno niti mirisanja. 

Što se tiče spretnosti, lovce je izluđivala veština kojom je, naizgled troma salonska mačka savladavala zamke, izbegavala pse i zametala trag. Nakratko bi nestala, te bi je, kao da se ruga lovcima, spazili negde na krovu kako se šeta uzdignutog repa.

***

Prenuo sam se i uspravio u postelji. Pogledao sam oko sebe. Nisam znao šta me je to probudilo, ali nisam se naročito oko toga živcirao. Imam lak san, a počesto mi je i šest sati bilo savim dovoljno da počnem novi dan. Ustao sam, te gotovo spotakao na… mačku.

Gotovo u trenutku sam se razbudio.Samo na korak-dva od mene, ležala je čupava Katalinina mačka. Sa ključem oko vrata. Da li sam pomislio da bih mogao da posegnem za tim komadom mesinga? Jesam. Ni sam nisam znao zašto. Možda me je u tom trenutku ubola žaoka primisli da ja i nisam tako loš momak, te da Katalin svakako ne bi bila unesrećena kada bih baš ja bio taj ko otključava vrata njenog doma. Ili sam to poželeo samo da bih se naslađivao zapanjenim izrazima svih gradskih lovaca koji su me živcirali, što sumanutom potragom, što izazivanjem nereda po gradu, a ponajviše spremnošću da eskaliraju surovost lova.

Tad sam ugledao skvrčenu šapu i deo nožice gde je dlaku slepila krv. Prišao sam i pažljivo je pomerio da bih bolje procenio povredu. Izgleda da nije bilo ništa strašno, ali svakako je bilo neophodno pobrinuti se za ranu. Srećom, moja navika da sve guglam spasila me je nevolje. Doznao sam da se alkohol i hidrogen nikako ne preporučuju, pa sam se, što sam tiše mogao, vratio do mačke noseći malo tople vode i krpicu. Nežno sam prihvatio ranjenu nogu i počeo da čistim krzno oko mesta na kome sam naslućivao da se nalazi povreda. Srećom, mačka se nije uopšte batrgala, niti je pokušala da me ogrebe, kao što sam se pribojavao. Jedan nečujni mauk bilo je sve što sam dobio od nje. Priznajem, da sam bio pomalo uzbuđen i pomalo nervozan, te sam zapodenuo razgovor sa životinjom.

• Pa dobro, bre ko je ta životinja koja te je ovako unakazila. Vidi, svu ti dlaku upropasti. A lepo ti je krzno. Je l’ to bio neki džukac? Hm, pre će biti neka džukela. Vidi, nisam ti ja pravi doktor, ali rekao bih da su te nečim pogodili, posekotina nije duboka. Staklo? Ne verujem, video sam ti tvoj mačiji parkur. Mora da se neko dosetio da potegne vazdušaru.
  
  

Mačka, naravno, nije ništa odgovorila, ali je naposletku prestala da mrda ušima i pridigla je glavu.

• Aha, pa da. Žedna si, je l’ to? Ček. Saću da ti nađem nešto - vratio sam se iz kuhinje sa tetrapakom prerađenim u posudu - Eh, da vaše mačkočanstvo, nemam pri ruci pozlaćenu činiju za vodu, ali vidiš uvek kažem da su makaze najkorisniji predmet u kući i ha! Ni sad me nisu izneverile. Evo ovde ti je vodica. 

Odmaknuo sam se od nje. Uspela je da napravi nekoliko koraka, žudno ispije malo vode, pa se sklupčala tik uz tetrapak. 

• Nismo gotovi, madam maco. Ček, idem po zavoj.

Odnekud sam iskopao komadić gaze, pa previo ranu i vezao mašnicom. 

• Eto, što da ne budeš lepa, čak i ranjena. 

Maca je lenjo zevnula, trepnula nekoliko puta i izvrnula se na stranu. Ne razumem se u njenu vrstu, s psima znam daleko bolje, ali činilo mi se da je iscrpljena. To je bio pravi trenutak da… ne, ne… nisam poželeo da se domognem ključa, mada mi se primisao javila. Srećom, odmah je i nestala. 

Pravo da vam kažem, verovatno mi je prijalo društvo tako retkog gosta. Ili bilo kakvog gosta, kad smo već kod toga. Tek, naviknut na pse, pomilovao sam joj krzno na stomaku, dobio opominjući upitan pogled, te sam nastavio da je češkam ispod brade i između ušiju. Nije me začudilo kad je počela da prede. 

• Pa vidi, lepa si ti maca, čak i tako čupava. Ali čudi me da te gazdarica nije, štajaznam, bar očetkala ili ukrasila. Očekivao bih kakav modni detalj ili bar luksuzniju ogrlicu.

Maca je na trenutak prestala da se oglašava, a zatim je počela da liže šape. 

• Dobro, ti se kupaj, odo’ ja da doručkujem.

Upriličio sam skroman obrok, brzu kajganu sa malo crnog hleba, ali sam za svaki slučaj u sobu poneo i nekoliko listića ćurećih prsa. Prineo sam ih mački, očekujući da prezre ponudu, ali kada se obliznula, ostavio sam joj hranu i vratio se da dovršim obedovanje. 

• Okej, maco - rekao sam i odložio tanjir - To bi bilo to. Ja sad imam posla. Spavaj, odmaraj ili štagod, pazi samo da te ne nagazim, vidiš da je stan mali, a ja nemam naviku da ga delim sa mačkastim gostima. 

Ipak, pomalo me je žacnula sopstvena izjava, te sam obećao da ću raditi uz svest da će se iza moje stolice sa točkićima, na kojoj se tako rado kotrljam po stanu, možda nalaziti mačka. 

Ne znam kada je otišla. Kada se udubim u posao, obično ne dižem glavu do ručka, sav se ukočim od sedenja. 

***

  Premda sam veći deo nabavke namirnica obavljao jednom u dve nedelje voleo sam da svratim na pijacu. Četvrkom je je stizala sveža roba, teta Milunkin najkremastiji sir, gazda Borkove paprike, velike i crvene, idealne za punjenje, baba Zlatine tikvice veličine omanjeg torpeda, čika Lazin luk, uvek mlečan i zdravo ljut. 

Iako je pijaca retko kad bila prepuna sveta, danas je gužvu pravila Katalin, tačnije grupica udvarača. Gadili su mi se, ne toliko što su se tiskali oko Katalin, podgurkujući pijačne tetke i strine, niti što su saplitali jedan drugog kad god bi im se učilo da mogu da se nađu dami na usluzi, već stoga što sam znao da su to isti oni lovci koji su povredili nedužnu mačku.

Katalin je nosila crni šešir, kratku svetlu bluzu, uzanu suknju usklađene boje i damske rukavice do polovine podlaktice, što je celoj pojavi davalo ton filmske scene. Tragedije, komedije ili parodije, nisam bio načisto, tek pokušao sam da ih prenebregnem i gledam svoja posla. No, pogled mi je često lutao do Katalin. Znao sam da je dama, ali rukavice po ovom vremenu, pa još i dugačke koje više pristaju uz balsku haljinu nego uz gotovo poslovni kompletić. Pomislio sam da je možda ekscentrična, a zatim se sasvim blizu primakao tom zaključku kada sam primetio da se uputila pravo ka meni.

Pomalo zbunjen, pretpostavio sam da je ugledala kakvu prijateljicu iza mene, te mi se samo učinilo da će mi prići. Gotovo nesvesno, promenio sam smer i zaputio se ka izlazu, kada me je oslovila.

• Izvinite, izvinite trenutak!

• Oh, dobar dan…

• Dobar dan - rekla je kao da sam je iznenadio, zastavši nekoliko trenutaka

• Vi ste Katalin, nismo se zvanično upoznali - te sam joj kazao svoje ime i pružio ruku.

Prihvatila mi je ruku, a zatim joj je licem prešla senka neprijatnosti. Podigao sam obrvu, ali ništa nisam prozborio.

• Da, pa… hvala vam… na svemu što se učinili za moju macu. To ste bili vi, zar ne?

Kako li je mogla to da zna?

• Tražila sam je svuda, kada se nije pojavila u njeno uobičajeno vreme. I onda sam je spazila na vašojj terasi… - prišla mi je još jedan korak, dovoljno da mi od nje dopre nežni miris jasmina - Videla sam šta si uradio za nju. Hvala ti. 

Poćutala je nekoliko trenutaka posmatrajući moje zbunjene oči, a zatim okrenula da odstupi.

• Hej, pa. Nema na čemu - bilo je jedino što sam izgovorio, usled zadihanosti mozga koji je pokušavao da se rastrči u nekoliko pravaca.

Već sledećeg trenutka, Katalin i zabalavljeni psi koji su je pratili, uputili su se na drugu stranu pijace, a ja sam pošao kući.

***