Spavao sam hiljadu godina.
A počelo je kao dremka. Nisam se čak ni pokrio. Naprosto sam se prepustio gravitaciji i moja telesina se oborila na ulegnuće u postelji. Iza mene ostao je nevidljvi oblak misli, strahova, snova i maglovitih predstava, ali trajao se samo trenutak i već je počeo da struji nadole.
Poput crne rupe, odsustvo moje svesti upijalo je sve ono što sam ostavio sunovrativši se ka onostranom.
I dalje se ne sećam. Verovatno sam se znojio dok jastuk nije mogao više da upije, prelivajući kiselkasti tok na krezavi parket, sve dok se znojostaj nije podigao toliko da je krevet počeo da se ljujuška, sve samnom u postelji.
Od toga su mi snovi postali mekši. Kao da mi neko šapće na uvo mile reči. I to je to, šta sam sve video sa one strane, ne treba da vas zanima. A i da vas zanima, ne bih vam otkrio.
No comments:
Post a Comment