R54

Vidimo muškarca koji sedi u kolima. Loše je obrijan, kosa mu je proseda i nepodšišana. Nos odsutno briše izgužvanom plavom maramicom nehigijenskog izgleda. Sivi kaput je pohaban, a svetloplava košulja koja se vidi ispod odela nije ispeglana, već sveže otpakovana, o čemu svedoči nekoliko iglica zaostalih u kragni. Obični prolaznici koji beže od kiše ne bi mogli jasno da vide ni muškarčevo lice, ali mi vidimo čak i naslov knjige koju čita. Posredi je "Apsolutna nula", Luelina Gluma. Premda je za volanom, čovek se odaje čitanju, jer se kolona vozila ne pomera već dobrih trideset šest i po minuta. Iz toma koji drži proviruje mirišljava jelkica kao privremeni obeleživač.

Povremeno, muškarac diže pogled, ali kroz zavesu od kiše i loših brisača vidi samo crvena svetla zarobljenih u saobraćajnoj gužvi. Muškarac se raduje zastoju, što vidimo po titraju u uglu usana i halapljivom čitanju.

Posle sedamnaest stranica, čovek oblizne usne i obriše ih onom ogavnom maramicom. Žedan je. Kiša pada, a ja sam žedan. Pomislio je, kao da kišnica uopšte može da se pije. Zato se sledećeg trena prekoreva. Veza između kiše kao vode i vode za piće još jedan je od dokaza da nikad od tebe neće biti pisac, misli o sebi naš čitalac. Ta primisao ga načas užasne, pa se strese i zaklopi knjigu. Proveri da li se kolona uopšte kreće, pa zaboravi na žeđ i prekore, te okreće osamnaestu stranicu...